Torba, povlastica i osmeh bili su Jeleni najvažnije stvari tog petka. Nakon uspešno završenog mastera dobila je informaciju da je ušla u poslednji krug selekcije za posao šumarskog inženjera u privatnoj firmi u centru Beograda.
Užurbano je išla tramvajem broj 14 do Slavije i broj 7 od Slavije do Beogradske autobuske stanice. Prisećala se svog prvog dolaska u Beograd, znaka Beogradska autobuska stanica koji je videla kada je izašla iz autobusa. Prve kafe koju je popila u bifeu na stanici. Odlazaka kući nakon uspešno završene godine, ali i razočarenja nakon ispita koje nije uspela da položi.
Letovanja u Crnoj Gori sa drugaricama, poznanstava koje je stekla dok je čekala autobus.
Momaka koji su joj na toj istoj stanici nosili kofere.
Kupila je tog kišnog dana kartu za Kraljevo i žeton, kiša je pljuštala. I neka, kiša čini da čovek bude srećniji što je unutra, što je na sigurnom. Sve je bilo dobro, trebala je da se odmori par dana kući pa u ponedeljak ako bude sve u redu dobije posao. Razgovor je zakazan za ponedeljak 12h u modernoj kancelariji na pet minuta peške od Beogradske autobuske stanice. To znači da se može vratiti autobusom koji ni u kom slučaju neće doći na BAS nakon 11h istog dana.
Lepo će se odmoriti u Kraljevu pred razgovor i u ponedeljak dobiti šansu da konačno unovči ta vredna devojka svoje znanje u struci. U to ime kupila je i roditeljima neke poklone. Poklon ne stigne uvek onom kome je namenjen, Jelena je tako zaboravila kesu na stanici kada je kupovala kartu žureći na autobus.
Setila se toga tek kada je autobus prolazio pored Gornjeg Milanovca.
Dok je bila u Kraljevu nije pratila vesti, televiziju inače nije gledala. Šta tu ima korisno da se vidi.
Pošla je u Beograd u ponedeljak ujutru sa dve nade.
Prva, da će se zaposliti, profesionalno se ostvariti, živeti od svog rada. Prvi posao u struci.
Druga, da će naći poklon i potruditi se da stigne onom kojem je namenjen.
Iznenadni kvar autobusa doveo je u pitanje ostvarenje njenih nada. Ipak i sa tim kvarovima autobus je u poslednjem trenutku trebao da stigne na BAS. Nije Jelena obraćala pažnju tog dana na bilo šta što bi je omelo od razgovora za posao.
Međutim, brzo je saznala da autobus ide tamo gde se zaputio, ali ne tamo gde je očekivala. Ne u Karađorđevu, već na Novi Beograd. Gužva i kiša tog jesenjeg dana predočavali su da vreme nije na Jeleninoj strani, a to što nikog nije dobila na svom “željenom” poslu još više je ukazivalo na ishod.
Nije uspela da nekog tamo dobije i javi da će kasniti, kasnila je, nisu imali razumevanja. Nisu je ni saslušali. Opravdan postupak ili postupak lišen neke empatije koja bi, valjda, trebala da postoji svuda pa i u profesionalnom životu dok nas ne preuzmu robotu ili dok svi ne postanemo savršeni, kako god, to je unapred obojilo celu nedelju u sivo.
Onako razočarana promenila je rutu i pošla je do zgrade sada već stare autobuske stanice u Karađorđevoj ulici da pronađe svoj poklon. Prvi put je videla tu zgradu bez ljudi. Zatvorena vrata, pogašena svetla, prazni peroni. Videla je kesu iza zaključanih vrata. Obaveštenje na vratima bilo je da je stanična zgada zatvorena, a od svega je ostao potpis vozača poslednjeg autobusa koji je krenuo sa te stanice.
Nedelja, 30. septembar 2024. godine, 0:50h.
Nema ni poklona, ni posla. Ni sama ne zna kako je stigla do svog stana na Voždovcu i krenula da plaće. Pa da brine, treba platiti kiriju, a ne želi da bude na teretu roditeljima.
U tom trenutku videla je na LinkedInu da je jedan od profesora sa njenog fakulteta podelio oglas za posao za inženjera šumarstva. Radi se o stranoj firmi u Novom Sadu.
….
Šest meseci kasnije Jelena sedi u svojoj kancelariji u centru Novog Sada. Ima platu i veću od one kojoj se nadala. Ređe odlazi u Beograd, ali sada vrlo dobro zna gde treba da dođe i odakle treba da pođe. Poslodavac kod kojeg nije otišla na razgovor se nalazi u fazi gašenja, došao im je novi menadžer koji je zaposlene rasterao i firmu zakatančio.
Tri godine kasnije, Jelena se vozi u kolima zajedno sa svojim mužem na putu do njihovog zajedničkog stana. Njena novosadska firma otvorila je kancelariju u Beogradu. Povremeno odlaze da evociraju uspomene kod stare stanične zgrade, bez koje se verovatno ne bi upoznali. Logično, stanica je mesto rastanka, ali i mesto susreta.
……………………………………………………………………………..
Beogradska autobuska stanica nije zatvorena, ali stanična zgrada u Karađorđevoj jeste. Bila je i ostaće jedan od simbola Beograda, mesto susreta sa Beogradom za one koji dolaze i mesto rastanka za one koji (uglavnom privremeno) odlaze.
Polazio sam sa nje na mnoga putovanja, u sve delove Srbije. Između ostalog u Kraljevo, na prvo ročište u karijeri (grad koji je zasluženo našao mesto u ovoj priči) i u Valjevo, grad u koji me put još od srednje škole nekako stalno nanosi i koji mi daje novu energiju i ostavlja lepe uspomene kad god je to potrebno (grad koji je zasluženo našao mesto u prethodnim pričama).
Dobar kuvar može od tri sastojka da napravi ukusno i interesantno jelo. Dobar pisac bi trebalo da bude dovoljno umešan pa da od jedne stanične zgrade, jednog lika i dva grada napravi dobru priču.
Ja ne bih sebe svrstavao u tu kategoriju (mada se jednog dana možda ostvarim i na tom polju, ko zna), ali sam siguran da velika većina čitalaca ove priče ima neku svoju ličnu priču o toj staničnoj zgradi.
Pravo i svet oko nas ! 