Izlaz

PETAK

Stigao je produženi vikend. Šansa da skratim ili produbim jaz između straha i pritiska. Festival u Novom Sadu za mene je i jedno i drugo. Strah i pritisak ako odem, od onoga što će se dogoditi. Ili preciznije, od onoga što će se dogoditi u meni. Ako ne odem, strah od onoga što je propušteno. Potencijalno oslobađanja od straha. Društvo to ne razume, čak ni moje najbliže. Kao što ne razume ni nečiju potrebu da u roku od 10 meseci dođe od veridbe do razvoda. U tridesetoj godini. Idem, ipak idem pre nego što im postanem previše čudan.

SUBOTA

Odlagao sam ceo dan odlazak u Novi Sad, potpuno zaboravljajući da time odlažem i suočenje sa svojim strahovima. Krenuo sam u subotu uveče, autoputem kroz Novi Beograd kojeg je ta letnja kiša učinila idealnim za takvo putovanje. Sa radija je odzvanjala pesma benda iz Bečeja  koja je nagoveštavala sve što će se dogoditi.  Prolazak pored Studentskog grada probudio je u meni neke bezbrižne muke, nemam bolji opis.  Energija koju sam imao počela je da tinja, srce da lupa i nešto u grudima da steže. Anksioznost je došla prerano i trebalo je nešto izvan mene da je uništi. Svaki saobraćajni znak, Stara Pazova, Inđija, Beška, stvarao mi je još veći pritisak. Ući ću u nezapamćenu gužvu ljudi i ne znam kako ću to podneti. Zvuči smešno, kao i svaki tuđi strah kad se gleda iz daleka i u teoriji. Život sa strahom čija sudbina nije definisanja je komfor zona.

Nakon ulaska u Novi Sad kružio sam malo kako bih sebi kupio još vremena. Počinjem da prelazim Most slobode,  uskoro će doći skretanje kada ću morati da donesem definitivnu odluk… Nisam ni završio misao u trenutku kada je moje telo ne pitajući mozak stisnulo svom snagom kočnicu i izazvalo škripanje guma. Video sam čoveka kako leti sa mosta pravo u Dunav i pada na bovu, potom u vodu. Mahinalno sam krenuo da vozim u suprotnom smeru i tražim silazak na reku u tom mraku. Nekako sam se dokopao obale na kojoj je bio privezan mali zeleni čamac sa motorom kojeg je kiša lelujala levo-desno. Čamac sam u životu vozio samo jednom pre 10 godina, no to nije bilo bitno. Sve je upućivalo na to da suočenje sa strahom više nije u mojim rukama, da neko drugi brine o tome.  Kako sam krenuo ka mladiću koji je skočio u reku video sam da se on udaljava, instinktivno sam ga jurio. Sporo se udaljavao, bio sam brži. Kada sam došao do svog cilja imao sam šta da vidim. Mladića koji je jedva bio pri svesti vukla je jedna devojka, malo mlađa od mene rekao bih. U oficirskoj uniformi Vojske Srbije. Ubacili smo mladića u čamac i krenuli nazad. Devojka je rekla da je mladić živ i da bi bilo bolje da nađemo neka kola umesto da čekamo kombi hitne pomoći. Izašli smo iz čamca i utrčali u moja kola. Pitao sam je da li ima neku motorolu da javi bolnici da dolazimo, rekla je da nema i da je krenula kući iz vojne baze. Stigli smo do urgentnog centra gde su lekari preuzeli mladića, a mi smo ostali da čekamo ispred. Anestezija moje anksioznosti koju sam dobio kada sam krenuo da spasem jedan život više nije bila potrebna, sve je nekako bilo izvesno. Nisam osetio potrebu da hvalim devojku koja je pri punoj vojničkoj uniformi na 35 stepeni po mrklom mraku skočila i doplivala do davljenika. Osetio sam potrebu da je još bolje upoznam, da znam sve o živom dokazu moje teze da nisu svi isti. Davljenika je primetila kada se vraćala nakon završene smene u vojnoj bazi, išla je na selo kod svojih.  Nisam video na njenom licu znake neke preterane sreće, ponosa, hvalisanja. Kod ljudi od dela ne postoji potreba da se to naglašava.

Ne znam da li bih bio u pravu kada bih rekao da je suprotnost svega što bih upoznao na festivalu. Znam da je suprotnost svega što sam očekivao da vidim tamo.

Stanje momka kojeg smo spasili bilo je stabilno, upućen je na psihijatrijsku kliniku. Dobio je drugu šansu. Dobio sam je na neki način i ja.

NEDELJA

Posle neprospavane noći našao sam se sa svojim društvom oko 14 sati. Poput gladnih hijena krenuli su da me zatrpavaju svojim doživljajima ali i pitanjima gde sam bio, šta sam radio i zbog čega se nisam javljao. Rekao sam im da sam imao uzbudljiviju noć nego oni.  Bio sam na mestu gde ima mnogo riba, koje vrvi od akcije i uzbuđenja. Upoznao sam nove ljude. Proživeo trenutak koji ću zauvek pamtiti. Dobio drugu šansu.

Pred polazak u Beograd odlučio sam da kupim Ustav i zastavu Republike Srbije i pošaljem mojoj partnerki u spasavanju na adresu vojne pošte. Nakon toga sam sedeo neko vreme u kolima i slušao pesmu sa početka priče. Svaka dilema oko moje anksioznosti je rešena. Ona je nastavila da bude deo mene, ali je prestala da bude moja kočnica. Postala je moja inspiracija koja je nekoga spasla.

PONEDELJAK

Počinje nova radna nedelja i nova faza života.