Zlato u borbenosti, srebro u košarci,mala sociološka pobeda

Napomena:

Htedoh da radi povećanog broja lajkova prekopiram neki od postojećih tekstova, ali miši se pokvario i onemogućio me u toj nameri.

Uspeh košarkaške reprezentacije Srbije nadilazi i reprezentuje sve vrednosti koje sport može da ponudi.

Materijalistički, možemo ga posmatrati kao osvajanje srebrne medalje i obezbeđen plasman na Olimpijske igre reprezentacije koja je na papiru bila 9. favorit za osvajanje zlatne medalje i koja nijednu utakmicu nije igrala sa svih 12 igrača u sastavu, a na kraju je igrala samo sa 10. Kojoj je sve što može da pođe po zlu pošlo po zlu. Čiji je igrač doživeo povredu koja nadilazi sportsku povredu i predstavlja veliku tragediju.

Kako bi bolje razumeli o čemu je reč, podsetiću da je fudbalska reprezentacija na poslednjem svetskom prvenstvu bila 10. favorit za zlato i da je osvojila 29. mesto od 32 reprezentacije.

Sve to je nadoknađeno frapantnom borbenošću od prvog do poslednjeg minuta i njihovim reakcijama nakon izgubljenog finala. Nakon što je zlato izmaklo za jedan šut i posle poslednjeg atoma snage koji su dali za reprezentaciju. I ovo je sve što ću reći o košarci.

Nakon povrede Boriše, igrači su mogli da se povuku, da ne ulaze u duele i ne rizikuju povredu. Nasuprot tome, desilo se nešto impozantno. Dvanaesti igrač postao je prvi igrač. Njegova tragedija kao da je svima ulila snagu da idu maksimalno jako do kraja, pri tom ostajući maksimalno korektni prema svima na terenu i van njega. Bez pravljenja besomučnih prekršaja i razvlačenja poraza na kraju, bez ijednog grubog udarca protivničkog igrača.

Posebno bih apostrofirao Svetislava Pešića. Čovek koji je kao trener postao prvak Evrope i prvak sveta sa reprezentacijom, koji je bio i klupski prvak Evrope. Taj čovek nijednoga trenutka nije ovo takmičenje koristio kao priliku za besomučno pumpanje svog ega i začikavanje drugih reprezentacija.

Ovih 12 igrača i stručni štab na čelu sa Pešićem nisu igrali za sebe, već su igrali za Republiku Srbiju i to je ono što je dalo rezultat. I da nije dalo rezultat, i da su bili 16. to bi trebalo ceniti. I trebalo bi naučiti nešto iz toga:

• Nije bitna nečija popularnost, karijera, rezultati, već je bitan njegov doprinos društvu;
• Kada se svakome pronađe pravo mesto i prava uloga u timu, taj tim može da pruži najbolje moguće rezultate, daleko veće od zbira pojedinačnih doprinosa članova tima;
• Loš rezultat nije toliki problem, kao kada vidite da neko reprezentaciju koristi isključivo za ličnu promociju i kada mu nije stalo do iste;

To su vrednosi koje mi treba da prekopiramo u naše društvo. I dobro je što su ljudi konačno krenuli da doprinos Srbiji stavljaju iznad individualnog kvaliteta. To je ta mala (velika) sociološka pobeda.

Ovde se sada nameće pitanje da li igrače koji su mogli da igraju za Srbiju, a odbili su to, treba više ikada zvati u reprezentaciju.

Sa jedne strane postoji rizik slabijih rezultata (pogotovo kada ne postoji izgrađen sistem), ali sa druge strane na taj način bi se jačao kult patriotizma i zdravog poimanja javnog interesa. Svaka odluka ima pozitivne i negativne posledice.

Odgovor je teško dati, i ne može biti pitanje procene jednog čoveka već stvar društvenog konsenzusa. Ono što van svakog spora treba uraditi je ozbiljno porazgovarati sa igračima koji su odbili da igraju zbog čega su to uradili. Možda neko od njih ima razlog koji zaslužuje da bude uvažen.

U jednom tekstu sam rekao da Srbija nije sportska nacija. Ostajem pri tom stavu, ali takođe podvlačim da Srbija jeste košarkaška nacija, da je košarka bila, jeste i biće naš nacionalni sport dok god je ovakvih igrača, selektora, i ovakve borbenosti

Ali..

E sad ono ali što građanima Srbije sreću kvari.

Pobeda Nemačke je pobeda sistema. Sistem prave i Kanada i Australija. Podsetiću vas da je Kanada na prošlom SP ostala van 16, sada je uzela bronzu. Vrlo je moguće da će tako nešto uraditi i Australija. Sistem će u bliskoj budućnosti napraviti verovatno i Belgija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Podsetiću i da smo teškom mukom otišli na Svetsko prvenstvo, da su dve lopte na dve utakmice o tome odlučivale i da smo izgubili oba puta od Belgije u utakmicama koje su igrane ukupno 3 dana u hali koja prokišnjava.

Potražnja za utakmicama prvenstva Srbije je takva da se daju besplatno na internetu. Ko malo ozbiljnije prati industriju sporta, vrlo dobro zna šta to znači.

Jedno takmičenje možete izgurati na borbenost, motivaciju i individualni kvalitet. Dugoročno rezultat ne možete dobiti. To je ono o čemu je pričao Pešić što je posebno potrebno istaći kao veliku stvar. Stvar koja ima društveni značaj, da neko otvoreno nakon uspeha priča o problemima i budućnosti.

Da li je rešenje uzeti stranca? Dugoročno rešenje nije. Kratkoročno, može biti ukoliko nam je potreban. Itekako. Prihvatanje da za Srbiju igra stranac u situaciji kada nam je potreban (a bio nam je potreban u kvalifikacijama) nije nešto što ruši kult patriotizma. Mi imamo takve sportiste u rvanju koji su doneli brojne medalje, imamo Ivon Anderson u ženskoj reprezentaciji koja se svaki meč bori do poslednjeg atoma snage za Srbiju rame uz rame sa ostalim devojkama i koja je najzaslužnija za to što ćemo verovatno otići ponovo na Olimpijske igre.

Bitno je da neko daje sve od sebe za reprezentaciju Republike Srbije, šta je on po nacionalnosti, veroispovesti, navijačkom opredljenju to zaista nije bitno.

Ako Španija, Poljska, Češka, Slovenija, Nemačka, Italija, Grčka, Turska, Kina i brojne druge reprezentacije nisu izgubile nacionalni ponos ne vidim što bi mi izgubili.

Na kraju krajeva, igranje stranca za reprezentaciju Republike Srbije je apsolutno u skladu sa našim društveno-političkim uređenjem utemeljenim u Ustavu za koji su građani ove države glasali.

Kada neko dobije državljanstvo Republike Srbije, on je ravnopravan sa svim drugim državljanima. Ići protiv celog sveta, a posebno ići protiv sopstvenog društveno-političkog uređenja je nešto što je veoma, veoma zabrinjavajuće.

Na kraju krajeva, jedna država pokazuje da je velika upravo na taj način što stranci žele da predstavljaju i prihvate tu državu kao svoju sopstvenu (naravno, stranac koji će uzeti pasoš, novac i neće se mnogo uzrujavati oko nastupa za reprezentaciju nam nije potreban).

Ali, ali, ali…

Možda i najvažniji deo teksta.

Neke reakcije medija pre finala i posle finala zabrinjavaju i na tome bi trebalo raditi.

Prvo, najbenignije. U izveštavanju o finalu, neki mediji su smatrali da je najzanimljivija vest kako je FIBA nepravedno promenila lopte pred finale.  Pretnja nepravdom (mada, drugačije lopte iste uslove postavljaju pred oba tima) svakako je dobar način da se skupe lajkovi i pregledi.

Pitanje je samo da li se neko nije setio, ili neko nije hteo da ukuca u pretraživač šta znači dizajn lopte i shvati da kada se promeni dizajn lopte to znači da su se promenile šare na lopti, a da je sama lopte ostala ista.

Zašto bi to uradio, pa više će lajkova biti ako ispadne da smo pokradeni i pre početka.

Drugo, našim medijima je bilo jako bitno da građane informišu o tome kako jedna druga država koja ne učestvuje na SP ne prenosi finale tog takmičenja, nego prenosi finale SP u veslanju gde učestvuju njihovi predstavnici. To SP u veslanju održava se u Beogradu. Kakvog li čuda. Ta druga država, pogađajte, nije Andora.

Da li neko zaista misli da su naši košarkaši otišli na Svetsko prvenstvo sa namerom da budu bolji od neke konkretne države ili da nekome teraju inat? Oni su došli da budu bolji od svih na kugli zemaljskoj, da igraju za svoju državu Republiku Srbiju, a ne da igraju protiv bilo koga.

E to je nešto što trebamo da shvatimo. Poređenje sa drugima koje se zasniva na tome ko je gori vodi nas u večno razigravanje za plasman od 50. do 55. mesta u kojem ne vidim da baš možemo dobro da prođemo.

Umesto toga, da parafraziram Zorana Đinđića, trebamo da vidimo šta možemo da uradimo za sebe i za svoju državu. To vodi do uspeha, kao što je vodilo na Svetskom prvenstvu.

Naravno, ovaj deo teksta se ne odnosi na sve novinare koji su izveštavali kvalitetno i smisleno.

Treće, i najvažnije tiče se proslave. Tu moraju ići neka pitanja.

Da li vam je, posebno nakon teških tragedija u Srbiji koje su se u maju dogodile, važno ko je muzičar koji sa balkona Skupštine Grada izvodi pesmu uz koju se veselite ?

Kakve on vrednosti promoviše? Da li se bavio društveno-angažovanim stvaralaštvom, promocijom nekih pozitivnih vrednosti (da ne bude zabune, u ovo spadaju i sve narodne pesme koje nisu turbo-folk) ili je popularnost stekao pevajući sa oduševljenjem o štetnim društvenim pojavama predstavljajući ih kao da su jednostavno kul i ekstra ? Da su onako baš vrh ? Da su baš jake braćo ?

Da li mislite da bilo ko zaslužuje da peva sa balkona javne zgrade sa svim građanima Srbije, pored onakvih košarkaša ? Uz zastavu Republike Srbije ?

Ukoliko se oko ovakvih pitanja sa svim svojim razlikama ne saglasimo, ukoliko čak ni ovo ne može biti najmanji zajednički sadržalac, onda je samo pitanje dana kada će takva “kultura” ući i na javni medijski servis, kada će ući i zvanično u škole (nezvanično je već ušla), kada će srpski jezik nestati i tada….. E, to je onaj deo oko frke.

Dozvolimo li u budućnosti tako nešto, mnogi će početi da igraju za strane reprezentacije, bez mogućnosti da im zamerimo. Ne znam da li će nam pomoći 12 najboljih sociologa na svetu da to rešimo. Znam da ću ja toj dvanaestorici stajati na raspolaganju ukoliko sam potreban, makar i sa svojim malim doprinosom i da ću se radovati novim saigračima ko god da su.

Zapamtite, dobra stvar je što scenario iz prethodnog pasusa možemo izbeći! 😊

Za kraj, podeliću dva video zapisa sa Jutjuba.

Prvi se odnosi na pesmu za koju bi mi bilo drago da se izvede na dočeku

Drugi, koji predstavlja pesmu koja sasvim sigurno nije vesela, ali je patriotska i inspirišuća

To je to, na kraju mi ostaje samo da kažem Živela Srbija!

P.S. Ne znam ko će na kraju nastupati na balkonu, to je najmanje važno u ovoj priči.