Zlato u borbenosti, srebro u košarci, mala sociološka pobeda, ali…

Zlato u borbenosti, srebro u košarci,mala sociološka pobeda

Napomena:

Htedoh da radi povećanog broja lajkova prekopiram neki od postojećih tekstova, ali miši se pokvario i onemogućio me u toj nameri.

Uspeh košarkaške reprezentacije Srbije nadilazi i reprezentuje sve vrednosti koje sport može da ponudi.

Materijalistički, možemo ga posmatrati kao osvajanje srebrne medalje i obezbeđen plasman na Olimpijske igre reprezentacije koja je na papiru bila 9. favorit za osvajanje zlatne medalje i koja nijednu utakmicu nije igrala sa svih 12 igrača u sastavu, a na kraju je igrala samo sa 10. Kojoj je sve što može da pođe po zlu pošlo po zlu. Čiji je igrač doživeo povredu koja nadilazi sportsku povredu i predstavlja veliku tragediju.

Kako bi bolje razumeli o čemu je reč, podsetiću da je fudbalska reprezentacija na poslednjem svetskom prvenstvu bila 10. favorit za zlato i da je osvojila 29. mesto od 32 reprezentacije.

Sve to je nadoknađeno frapantnom borbenošću od prvog do poslednjeg minuta i njihovim reakcijama nakon izgubljenog finala. Nakon što je zlato izmaklo za jedan šut i posle poslednjeg atoma snage koji su dali za reprezentaciju. I ovo je sve što ću reći o košarci.

Nakon povrede Boriše, igrači su mogli da se povuku, da ne ulaze u duele i ne rizikuju povredu. Nasuprot tome, desilo se nešto impozantno. Dvanaesti igrač postao je prvi igrač. Njegova tragedija kao da je svima ulila snagu da idu maksimalno jako do kraja, pri tom ostajući maksimalno korektni prema svima na terenu i van njega. Bez pravljenja besomučnih prekršaja i razvlačenja poraza na kraju, bez ijednog grubog udarca protivničkog igrača.

Posebno bih apostrofirao Svetislava Pešića. Čovek koji je kao trener postao prvak Evrope i prvak sveta sa reprezentacijom, koji je bio i klupski prvak Evrope. Taj čovek nijednoga trenutka nije ovo takmičenje koristio kao priliku za besomučno pumpanje svog ega i začikavanje drugih reprezentacija.

Ovih 12 igrača i stručni štab na čelu sa Pešićem nisu igrali za sebe, već su igrali za Republiku Srbiju i to je ono što je dalo rezultat. I da nije dalo rezultat, i da su bili 16. to bi trebalo ceniti. I trebalo bi naučiti nešto iz toga:

Nije bitna nečija popularnost, karijera, rezultati, već je bitan njegov doprinos društvu;
Kada se svakome pronađe pravo mesto i prava uloga u timu, taj tim može da pruži najbolje moguće rezultate, daleko veće od zbira pojedinačnih doprinosa članova tima;
Loš rezultat nije toliki problem, kao kada vidite da neko reprezentaciju koristi isključivo za ličnu promociju i kada mu nije stalo do iste;

To su vrednosi koje mi treba da prekopiramo u naše društvo. I dobro je što su ljudi konačno krenuli da doprinos Srbiji stavljaju iznad individualnog kvaliteta. To je ta mala (velika) sociološka pobeda.

Ovde se sada nameće pitanje da li igrače koji su mogli da igraju za Srbiju, a odbili su to, treba više ikada zvati u reprezentaciju.

Sa jedne strane postoji rizik slabijih rezultata (pogotovo kada ne postoji izgrađen sistem), ali sa druge strane na taj način bi se jačao kult patriotizma i zdravog poimanja javnog interesa. Svaka odluka ima pozitivne i negativne posledice.

Odgovor je teško dati, i ne može biti pitanje procene jednog čoveka već stvar društvenog konsenzusa. Ono što van svakog spora treba uraditi je ozbiljno porazgovarati sa igračima koji su odbili da igraju zbog čega su to uradili. Možda neko od njih ima razlog koji zaslužuje da bude uvažen.

U jednom tekstu sam rekao da Srbija nije sportska nacija. Ostajem pri tom stavu, ali takođe podvlačim da Srbija jeste košarkaška nacija, da je košarka bila, jeste i biće naš nacionalni sport dok god je ovakvih igrača, selektora, i ovakve borbenosti

Ali..

E sad ono ali što građanima Srbije sreću kvari.

Pobeda Nemačke je pobeda sistema. Sistem prave i Kanada i Australija. Podsetiću vas da je Kanada na prošlom SP ostala van 16, sada je uzela bronzu. Vrlo je moguće da će tako nešto uraditi i Australija. Sistem će u bliskoj budućnosti napraviti verovatno i Belgija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Podsetiću i da smo teškom mukom otišli na Svetsko prvenstvo, da su dve lopte na dve utakmice o tome odlučivale i da smo izgubili oba puta od Belgije u utakmicama koje su igrane ukupno 3 dana u hali koja prokišnjava.

Potražnja za utakmicama prvenstva Srbije je takva da se daju besplatno na internetu. Ko malo ozbiljnije prati industriju sporta, vrlo dobro zna šta to znači.

Jedno takmičenje možete izgurati na borbenost, motivaciju i individualni kvalitet. Dugoročno rezultat ne možete dobiti. To je ono o čemu je pričao Pešić što je posebno potrebno istaći kao veliku stvar. Stvar koja ima društveni značaj, da neko otvoreno nakon uspeha priča o problemima i budućnosti.

Da li je rešenje uzeti stranca? Dugoročno rešenje nije. Kratkoročno, može biti ukoliko nam je potreban. Itekako. Prihvatanje da za Srbiju igra stranac u situaciji kada nam je potreban (a bio nam je potreban u kvalifikacijama) nije nešto što ruši kult patriotizma. Mi imamo takve sportiste u rvanju koji su doneli brojne medalje, imamo Ivon Anderson u ženskoj reprezentaciji koja se svaki meč bori do poslednjeg atoma snage za Srbiju rame uz rame sa ostalim devojkama i koja je najzaslužnija za to što ćemo verovatno otići ponovo na Olimpijske igre.

Bitno je da neko daje sve od sebe za reprezentaciju Republike Srbije, šta je on po nacionalnosti, veroispovesti, navijačkom opredljenju to zaista nije bitno.

Ako Španija, Poljska, Češka, Slovenija, Nemačka, Italija, Grčka, Turska, Kina i brojne druge reprezentacije nisu izgubile nacionalni ponos ne vidim što bi mi izgubili.

Na kraju krajeva, igranje stranca za reprezentaciju Republike Srbije je apsolutno u skladu sa našim društveno-političkim uređenjem utemeljenim u Ustavu za koji su građani ove države glasali.

Kada neko dobije državljanstvo Republike Srbije, on je ravnopravan sa svim drugim državljanima. Ići protiv celog sveta, a posebno ići protiv sopstvenog društveno-političkog uređenja je nešto što je veoma, veoma zabrinjavajuće.

Na kraju krajeva, jedna država pokazuje da je velika upravo na taj način što stranci žele da predstavljaju i prihvate tu državu kao svoju sopstvenu (naravno, stranac koji će uzeti pasoš, novac i neće se mnogo uzrujavati oko nastupa za reprezentaciju nam nije potreban).

Photo by Joaquu00edn Ponce on Pexels.com

Ali, ali, ali…

Možda i najvažniji deo teksta.

Neke reakcije medija pre finala i posle finala zabrinjavaju i na tome bi trebalo raditi.

Prvo, najbenignije. U izveštavanju o finalu, neki mediji su smatrali da je najzanimljivija vest kako je FIBA nepravedno promenila lopte pred finale. Pretnja nepravdom (mada, drugačije lopte iste uslove postavljaju pred oba tima) svakako je dobar način da se skupe lajkovi i pregledi.

Pitanje je samo da li se neko nije setio, ili neko nije hteo da ukuca u pretraživač šta znači dizajn lopte i shvati da kada se promeni dizajn lopte to znači da su se promenile šare na lopti, a da je sama lopte ostala ista.

Zašto bi to uradio, pa više će lajkova biti ako ispadne da smo pokradeni i pre početka.

Drugo, našim medijima je bilo jako bitno da građane informišu o tome kako jedna druga država koja ne učestvuje na SP ne prenosi finale tog takmičenja, nego prenosi finale SP u veslanju gde učestvuju njihovi predstavnici. To SP u veslanju održava se u Beogradu. Kakvog li čuda. Ta druga država, pogađajte, nije Andora.

Da li neko zaista misli da su naši košarkaši otišli na Svetsko prvenstvo sa namerom da budu bolji od neke konkretne države ili da nekome teraju inat? Oni su došli da budu bolji od svih na kugli zemaljskoj, da igraju za svoju državu Republiku Srbiju, a ne da igraju protiv bilo koga.

E to je nešto što trebamo da shvatimo. Poređenje sa drugima koje se zasniva na tome ko je gori vodi nas u večno razigravanje za plasman od 50. do 55. mesta u kojem ne vidim da baš možemo dobro da prođemo.

Umesto toga, da parafraziram Zorana Đinđića, trebamo da vidimo šta možemo da uradimo za sebe i za svoju državu. To vodi do uspeha, kao što je vodilo na Svetskom prvenstvu.

Naravno, ovaj deo teksta se ne odnosi na sve novinare koji su izveštavali kvalitetno i smisleno.

Treće, i najvažnije tiče se proslave. Tu moraju ići neka pitanja.

Da li vam je, posebno nakon teških tragedija u Srbiji koje su se u maju dogodile, važno ko je muzičar koji sa balkona Skupštine Grada izvodi pesmu uz koju se veselite ?

Kakve on vrednosti promoviše? Da li se bavio društveno-angažovanim stvaralaštvom, promocijom nekih pozitivnih vrednosti (da ne bude zabune, u ovo spadaju i sve narodne pesme koje nisu turbo-folk) ili je popularnost stekao pevajući sa oduševljenjem o štetnim društvenim pojavama predstavljajući ih kao da su jednostavno kul i ekstra ? Da su onako baš vrh ? Da su baš jake braćo ?

Da li mislite da bilo ko zaslužuje da peva sa balkona javne zgrade sa svim građanima Srbije, pored onakvih košarkaša ? Uz zastavu Republike Srbije ?

Ukoliko se oko ovakvih pitanja sa svim svojim razlikama ne saglasimo, ukoliko čak ni ovo ne može biti najmanji zajednički sadržalac, onda je samo pitanje dana kada će takva “kultura” ući i na javni medijski servis, kada će ući i zvanično u škole (nezvanično je već ušla), kada će srpski jezik nestati i tada….. E, to je onaj deo oko frke.

Dozvolimo li u budućnosti tako nešto, mnogi će početi da igraju za strane reprezentacije, bez mogućnosti da im zamerimo. Ne znam da li će nam pomoći 12 najboljih sociologa na svetu da to rešimo. Znam da ću ja toj dvanaestorici stajati na raspolaganju ukoliko sam potreban, makar i sa svojim malim doprinosom i da ću se radovati novim saigračima ko god da su.

Zapamtite, dobra stvar je što scenario iz prethodnog pasusa možemo izbeći! 😊

Za kraj, podeliću dva video zapisa sa Jutjuba.

Prvi se odnosi na pesmu za koju bi mi bilo drago da se izvede na dočeku

Drugi, koji predstavlja pesmu koja sasvim sigurno nije vesela, ali je patriotska i inspirišuća

To je to, na kraju mi ostaje samo da kažem Živela Srbija!

P.S. Ne znam ko će na kraju nastupati na balkonu, to je najmanje važno u ovoj priči.

Političarenje

1. Teorija

Šta vam je prva asocijacija na reč politika ? Koliko puta čujete da neko ističe kako je apolitičan (u pozitivnom smislu), ili da ne želi da učestvuje u nečemu zato što je to politika ? Da li mislite da je to normalno ? Neka ova pitanja budu uvod u tekst koji treba da dekonstruiše najštetniji od svih narativa koji postoji u našem društvu (drugo lice ovog narativa je narativ svi su isti).

Politika postoji od kad postoji čovek na kugli zemaljskoj i postojaće dokle god ima života na plavoj planeti. Političari i političke stranke postoje i u uspešnim i u neuspešnim državama, oni su kao takvi nužni. Možemo zapravo reći da je politika kao vazduh, morate ga udisati. Kada čekate autobus to je politika, od političara zavisi koliko će biti polazaka i koliko će koštati karta. Kada idete kod lekara, od odluke političara zavisi koje će biti radno vreme ambulante i koliko će lekara biti zaposleno. Kada plaćate porez i komunalije, od odluke političara zavisi koliki će biti iznos cene. Kada upisujete dete u vrtić, od odluka političara zavisi kolika će biti lista čekanja. Kada upalite tv, od politike zavisi da li ćete imati šta da gledate.

Ako vas zanimaju sve ove teme zanima vas politika. Iz ovoga sledi da se politika bavi javnim pitanjima koja su od značaja za jedno društvo. Politika i političke stranke nisu isto. Kao što ni Fakultet političkih nauka nije isto, mada bojim se da uskoro neće postojati ako se ovaj katastrofalni narativ bude širio.

Sada dolazimo do pojma politizacija. Politizacija predstavlja uvođenje određenog ličnog ili kolektivnog problema u političke vode, odnosno podizanje problema na nivo društva – uključivanje javnosti u rešavanje problema.

Da li će politizacija nužno rešiti problem ? To niko ne može da garantuje. Međutim, apsolutno je 100% zagarantovano da će protivljenje politizaciji dovesti do toga da sve ostane onako kako je trenutno. Protivljenje politizaciji predstavlja zalaganje za odsustvo bilo kakve promene. Ako jedan problem ne podignemo na nivo kolektivnog, on se na kolektivnom nivou sigurno neće rešiti.

Kako se to čini ? Zajedno sa ljudima koji imaju isti stav kao vi i ljudima kojima je to posao, a to su (između ostalih) političari.

Političari su ljudi koji (navodno) žele da rade javni posao, posao u interesu svih. Oni su vaši zaposleni. Na vama je da odlučite da li će vam biti svejedno ko će vam raditi, kako će raditi i sa kojim motivima. Da imate svoju firmu, sumnjam da bi vam bilo svejedno uz jednu malu razliku. Privatna firma se tiče samo vas, a ignorisanje javnog problema može se ticati i drugih.

Kada smatrate da jedan političar radi na problemu koji se tiče vas i koji mislite da bi trebalo da se reši, dajte mu podršku ne zbog njega, nego zbog vas. Kada isti taj političar krene da radi suprotno od onoga što mislite da je dobro, istog trenutka mu uskratite podršku i dajte mu kritiku. Takođe zbog vas, ali i zbog njega. Tako će možda uvideti da mora više da se angažuje oko društvenih problema kako bi dobio poverenje ljudi.

Druga opcija je da odvrnete do daske pesmu našeg predstavnika na Pesmi Evrovizije Luk Bleka (“Samo mi se spava”), budete potpuno nezainteresovani ko su ljudi koji će donositi odluke i šta se to dešava u društvu. Sedite i čekate da vidite koje su posledice toga. I prihvatate takve posledice. Svako ima neotuđivo pravo na takav stav, samo mislim da bi bilo korisno da zna i dokle to vodi.

I neki se tome veoma raduju, u sledećem primeru videćete i kakvi ljudi se tome raduju.

2. Primer (slobodno zameniti sa bilo kojim drugim društvenim problemom)

Tema vršnjačkog nasilja došla je u žižu javnosti. Prekasno. Nije se videla od političkog Zapada i političkog Istoka, od Ukrajine, od Sirije, od raznih priča o svetskoj pravdi, prevratima i razvratima. Svi ti ljudi imaju svoju muku i svima njima je teško, mi im nažalost ne možemo pomoći. Od neučinkovitog bavljenja njihovim problemima ne vidimo svoje. Malobrojni medijski radnici koji su pravili emisije o vršnjačkom nasilju, o tome kako direktori škola zataškavaju vršnjačko nasilje, kako je u Nišu dečak kojeg su maltretirali izvršio samoubistvo i kako za to niko nije odgovarao nisu u mogućnosti to više da rade.

Zamislite da imate nekog direktora škole kojeg je postavio neki ministar, ko god to bio. Umesto da radi svoj posao, daje ukore, pokreće premeštaj u druge škole, aktivira centar za socijalni rad, nadzire odeljenske starešine, psihologe i pedagoge, on samo gleda kako da napreduje u vlasti i nije ga briga ni za šta.

Jedno dete trpi nasilje koje mu može uništiti život. Građani, u najboljoj nameri, neće da politizuju, gade se političara i medija koji im nude pomoć. Veruju u besmislene sastanke u školi. Neće “politikusa” koji im sprovodi “obojenu revoluciju”, napada direktora i stiče “političke poene”. Super, onda taj direktor jedan podsticaj nema da promeni svoje ponašanje. Zna da pojedinac sam ne može ništa da uradi i da nikada neće biti smenjen. Broj dece koja će trpeti posledice u narednih deset godina raste.

Svi takvi direktori i takvi ministri koji su ih tu doveli ubeđuju ljude da su svi isti, jako su srećni kad se narod bavi svetskom pravdom i mukama ljudi preko okeana. Onda se njima ne bavi i ne daje im bilo kakav razlog da promene svoje ponašanje.

Ko tu trpi ? Političari ? Građani ? Deca ?

Umesto toga….stanite uz bilo koga ko želi da reši problem koji smatrate bitnim. Recite tom direktoru sve je to super, sve si ti druže u pravu, problemi se dešavaju svuda, samo što ja ne živim u inostranstvu nego u Srbiji. I moje dete ide kod tebe u školu. I ti moraš da se skloniš i prepustiš svoje mesto drugom da on pokuša. Možda će sutra i ovaj koji mi pomaže morati da se skloni (mozda i neće, videćemo), ali ti moraš da odstupiš sa svoje pozicije sada. Ako nećeš sam da se skloniš ja ću ići u medije, kod advokata, na sud, ići ću u lokalne odbore političkih stranaka, tražiću od vlasti da preduzme konkretne mere dok god se ti ne skloniš.

I šta bi ? Ministar da bi sačuvao svoju poziciju mora da smeni direktora. Ne valja ministar ? Tražim od mog poslanika da ga smeni. Ne valja poslanik ? Biram drugog. Opozicija postane vlast, dovede direktora koji se ponaša isto ? Tražim da i njega promene, ako ne žele, ponovo smenim vlast i biram nekog novog. Ali ne spavam.

Prag odgovornosti se podiže, kada se prag odgovornosti podiže problemi se rešavaju i kao društvo napredujemo. Postajemo društvo znanja, narativ prestaje.

Da li se ovo odnosi na sve direktore škola ? Ne, jer jednostavno nisu svi isti!

Najjača karika (društvo znanja vs. društvo narativa)

Vladimir Krnač iz Bačkog Petrovca postao je preko noći javna ličnost. Razlog je taj što je u kvizu Najslabija karika voljom preostala dva takmičara izbačen i pored toga što je te večeri imao sve tačne odgovore. Pravila tog kviza su takva da nije cilj da pobedi najpametniji nego najsnalažljiviji i to je sasvim prihvatljivo. Mnogo važnije je pitanje vrednosti oko kojih se pokrenula polemika – to su znanje i savenost.

Znanje naravno ne mora nužno podrazumevati formalno obrazovanje, isto kao što i nečije formalno obrazovanje ne podrazumeva da ta osoba ima znanje.

Savesnost podrazumeva poštovanje pravila oko kojih smo se svi dogovorili, pravila koja su istovremeno i u našem ličnom interesu i u interesu svih nas. U našem su ličnom interesu zbog toga što onaj koji kršenjem pravila uspe da se „snađe“ i ošteti drugog sutra neće moći ništa kada neko njega ošteti.

1.Društvo znanja

Preduslov da se svi u društvu saglasimo da je znanje vrednost koja će nas voditi je prihvatanje kritičkog razmišljanja. To znači da kada saznamo neku informaciju ne prihvatamo je zdravo za gotovo već pokušamo da prikupimo što više znanja kako bi održali ili izmenili postojeći stav o nečemu.

Od znanja i kritičkog razmišljanja ne može se odvojiti pitanje originalnosti (iskrenosti) u umetnosti. Smisao umetnosti je slanje iskrene i autentične poruke društvu koja će podstaći ljude da kritički razmišljaju.

U društvu koje neguje znanje kao vrednost ima mesta za sve, zbog toga što smo svi prihvatili da je kritičko razmišljanje poželjno.

2.Društvo narativa

Društvo narativa je potpuna suprotnost društvu znanja. Ono podrazumeva odsustvo kritičkog razmišljanja i prihvatanje stavova koji se jednostavno nameću. Kritičko razmišljanje nije način da neko bude prihvaćen, naprotiv, to je često način da neko bude isključen iz društva. Umesto toga, valja lepo prihvatiti narativ i biti prihvaćen u društvu. Prividno prihvaćen.

Društvo narativa je neiskreno, podržava neiskrenu umetnost čije poruke ne idu u dubinu nego u širinu. Namera umetnika nije da pošalje svoju autentičnu poruku i podeli način na koji vidi svet, već isključivo da okupi masu.

3.Dosta teoretisanja, primeri !

Društvo znanja:

potpuno je normalno da javna ličnost (glumac, sportista, političar, akademik, biznismen) dođe kod novinara i očekuje i neka kritička pitanja. Ona je sigurna u sebe, u svoj rad i trud i spremna je da na njih odgovori. Zna vrlo dobro koji je posao novinara i šta javnost očekuje. Gledaoci očekuju to od novinara, u suprotnom ne žele da gledaju emisiju. Ne žele da posvećuju pažnju nekome ko ih laže;

roditelji žele da njihova deca što više nauče;

umetnika ne zanima koliko publike ima, zanima ga koje su to vrednosti koje povezuju njegovu publiku;

nisu bitni samo rezultati već i način na koji smo došli do tih rezultata;

ne opredeljujemo se za sportistu ili klub koji je najbolji već za onog u kojem prepoznajemo naše lične vrednosti;

filmovi, serije i muzika koji se dopadaju svima ne postoje;

idoli ne postoje, postoje uzori;

nema veštačkog humora;

građanin ne zna bolje medicinu od lekara, pravo od pravnika, taktiku od trenera;

stvarnost se prilagođava činjenicama;

najslabijoj karici se pomaže kako bi više mogla da pruži društvu, najjačoj karici se vrednuje isključivo ono što učini za zajednicu i od nje se uči.

Društvo narativa:

novinar ne sme da postavi nijedno jedino kritičko pitanje javnoj ličnosti, da ne bi došao u situaciju da mu javne ličnosti ne dolaze plašeći se kritičkih pitanja. Nisu navikle da odgovaraju na njih. Gledaoci prihvataju da su neki ljudi savršeni i da im se zato s punim pravom treba tolerisati ono što se drugima ne toleriše;

roditelji žele da njihova deca imaju što bolje ocene;

umetnika zanima isključivo koliku će masu da okupi;

Bitni su samo rezultati i to onakvi kakvi su nam prikazani;

navijamo isključivo za sportistu ili klub koji je uspešan kakve god vrednosti propagirao sportista ili klub;

želimo da upoznamo osobu kojoj se nije svideo film, serija ili pesma koja se baš svima svidela zato što ne verujemo da je uopšte moguće da takav neko postoji, imamo poplavu umetnosti za mase;

idoli postoje i bespogovorno se prihvataju;

ima veštačkog humora;

svi znaju sve;

činjenice se prilagođavaju našoj perceprici stvarnosti;

slavi se ličnost najjače karike jer se tako održava narativ, najslabija karika se spušta još dole kako se slabosti drugih ne bi videle.

4. Pitanja

Kako se zove sportista koji je nakon Olimpijskih igara plakao javno pred kamerama zbog toga što nije ostvario bolji rezultat za Srbiju i da li bi taj sportista po vama trebao da dobije neko priznaje od države ?

Da li vam je bitan tekst pesme kada je slušate ?

Da li biste kao roditelji želeli da vaša deca imaju ocene koje ne zaslužuju ?

Da li je opravdano doći do uspeha na fakultetu zaobilaznim putem ?

Da li jednako u razgovoru uvažavate mišljenje visokoobrazovane osobe i osobe bez formalnog obrazovanja ?

Da li je posao zaposlenih u ugostiteljskim objektima da vas služe ?

Da li je politika loša ili dobra ?

Da li biste više voleli da Srbiju na Pesmi Evrovizije predstavlja skaradna pesma koja ima šansu da bude prva, ili pesma koja će dostojno predstaviti kulturno nasleđe naše države po cenu da bude poslednja ?

Da li biste radije gledali gostovanje vaše omiljene javne ličnosti ili lekara iz Niša koji su radili i vikendom kako bi spasili pacijente i skratili listu čekanja ?

Koliko se osećate slobodnim da iznesete vaš stav pred grupom ljudi za koju znate da se neće saglasiti sa vama ?

Da li bi uspesi svih sportista trebalo da budu jednako tretirani bez obzira na to koliko je popularan sport kojim se oni bave ?

5. Zaključak

Vladimir, lekari iz Niša (uzimam ih kao najsvežije primere), profesori u školama koji inspirišu učenike, umetnici koji dolaze do publike stvarajući jedino umetnost u koju veruju, vojnici koji su uvek tu da pomognu stanovništvu i mnogi, mnogi drugi predstavljaju upravo one vrednosti sa kojima smo i počeli.

I da se vratimo malo u prošlost, kad god neko pomisli da je nama “u krvi” da se “snalazimo” i da tako gradimo svoj put, neka se seti Ive Andrića, Nikole Tesle i Dositeja Obradovića.

Neka zaključak bude onda:

“Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” (Dositej Obradović)

Da li dostavljač hrane može dobiti otkaz zbog SMS poruke mušteriji (II deo – društveni aspekti)

U prvom tekstu bavili smo se pravnim aspektima ove teme:

Da li dostavljač hrane može dobiti otkaz zbog SMS poruke mušteriji ? (I deo – pravni aspekti)

Sada se polako prebacujemo na kreativniju (i po meni bitniju) temu društvenog aspekta događaja. Da li je ovo tema o kojoj baš svako može da priča šta hoće ? Da ? Da li se svako trudi da bude objektivan, racionalan i logički dosledan ? Uglavnom to nije tako.

Krenućemo od medija.

Mediji žele da povećaju gledanost kako bi povećali prihode i u krajnjoj liniji profit. Leto je period kada ljudi idu na godišnje odmore, kada nema po pravilu nekih velikih društveno-političkih tema. I onda je jedna ovakva stvar fenomenalna za medije da povećaju gledanost. Postoje dve grupe ljudi koji imaju različita mišljenja, podele se podstiču jer i jedni i drugi gledaju emisije. Uvek dobro dođe i da se neko u takvim situacijama javno zgrozi. Neka poznata ličnost, čisto da podseti publiku i ostale medije da postoji. Javno zgražavanje odnosi prevagu nad kritičkom pristupu problemu.

Sada ćemo proći kroz nekoliko vidova socijalne interakcije, što je veoma bitno za razumevanje čitavog društvenog aspekta problema.

Prvi, da se socijalna interakcija jednoj osobi ne dopada, a da osoba koja započinje takvu interakciju ne može to razumno pretpostaviti. Ako kažete nekome dobar dan ili nešto slično, a druga osoba vas otera u pičku materinu, tada to znači da vaše započinjanje socijalne interakcije nije prijalo drugoj osobi iz ko zna kog razloga. Međutim, vi to niste mogli razumno pretpostaviti. Vi niste odgovorni za to što se drugoj osobi to ne dopada ili zbog toga što se oseća loše.

Drugi, da osoba koja započinje socijalnu interakciju može razumno pretpostaviti da se drugoj osobi ta interakcija neće dopasti. Ako sam ja dostavljač i krenem u interakciju sa drugom osobom (devojkom) čije lične podatke imam samo radi dostave hrane, razumno mogu pretpostaviti da se to njoj neće dopasti. Možda će se i uplašiti jer znam gde živi i kako se zove. Zbog toga je takvo ponašanje neprofesionalno, bezobrazno, možemo čak reći i bezosećajno (ja sam pretpostavio da će se neko verovatno osećati loše, pa sam ipak ušao u socijalnu interakciju).

Treći, kada mogu razumno pretpostaviti da se nekome nešto neće dopasti, ali se to njemu ipak dopadne. Da se ovoj devojci postupak dostavljača (ili sam dostavljač) dopao, ja ne bih imao o čemu da pišem. Mislite li da se ne dešava (i to ne samo u Srbiji već i u svetu) da se neko postavi krajnje neprofesionalno i da mu to jednostavno prođe jer se drugoj osobi to sviđa ? Ti si se poneo na način koji je objektivno nekorektan, ali meni se to sviđa tako da sve ok.

Kada je reč o nasilju (koje može biti ne samo fizičko, već i verbalno kada nekome kažete “Kurvo glupa” ili slično) ono je uvek nepoželjno jer je uvek nepovoljno po drugu osobu.

Četvrti, kada postoji socijalna interakcija pozitivna po obe osobe koja je štetna po treću osobu i koja je negativna po društvo u celini. Npr. kada šef završi sa jednom od četiri zaposlene, njoj omogući bolje radno mesto, poveća platu, vodi je na službene puteve, stručna usavršavanja i sl. Oboje su time zadovoljni. Logično, niko od njih dvoje nema podsticaj da to prijavi ili se tome usprotivi. Ko trpi, trpe preostale 3 zaposlene. Nekada to nije kršenje zakona, nekada jeste. A i kada jeste veliko je pitanje da li te 3 zaposlene mogu to da prijave, jer se zameraju “moćnijem” od sebe. Drugi primer. Režiser se “zaljubi” u glumicu na kastingu, pa njoj dodeljuje sve uloge. Druga glumica koja nije htela ništa sa tim režiserom (ili mu se nije dopala, a i da jeste ne bi htela ništa sa njim) ne dobije ulogu.

Kako društvo percipira probleme:

Kao što smo videli od cele ove priče napravila se afera. To dalje znači da je ovaj slučaj nešto što bi trebalo da je u Srbiji neuobičajeno. Logički sledi da je naše društvo:

Dostiglo toliko visok nivo poštovanja prava žena, da smo tik ispod Skandinavije i da možemo potpuno ravnopravno da se uklopimo u društveno-politički kontekst Evropske unije (makar po ovom pitanju). Svi teži slučajevi su iskorenjeni i suzbijeni, pa je čudno kako je neko mogao toliko da ide protiv društvenih vrednosti i to u najnegativnijem mogućem smislu;

ili

Oguglalo na sve druge stvari koje tretira kao “normalne” i uobičajene. Sasvim je ok da se neko u restoranu brutalno izdere i ispsuje radnicu jer nije stigla na vreme da ga usluži. Sasvim je ok da jedna žena brutalno izvređa drugu ženu koja ide preko reda u domu zdravlja pozivajući se na to da je trudnica, pri čemu je ova što je vređa psuje i baca kletve na još nerođenu decu. Nisam nikada čuo da neko poteže tu temu u medijima. Jer, to je u našem društvu normalno.

Hajde još neke primere da nađemo. O nasilju se u medijima priča i to je dobro. Ali, koliko se mediji bave žrtvama nasilja koje su siromašne, sa malim društvenim uticajem ? Ne kažem da jednaku zaštitu ne zaslužuju žrtve nasilje koje su bogate i čiji je društveni uticaj veći (hvala Bogu da one imaju veću mogućnost da skrenu pažnju na sebe i da dođu do institucija), ali šta je sa onima koji to nisu? Koliko se mediji i društvo bave njima (to ne znači da nema medija i profesionalaca u novinarstvu koji se time ne bave, njimas svaka čast) ?

Koliko se mediji bave situacijom koju sam opisao kao četvrti vid socijalne interakcije ? Koliko se u društvu ukazuje na to od strane raznih aktivista ?

Koliko medija će ići po domovima zdravlja u Srbiji i baviti se zdravstvenom zaštitom žena. Pa će reći ovi lekari rade vrhunski posao, postoji oprema i dovoljan broj zaposlenih, a ovde je jako loša situacija jer fali kadra, neljubazni su, organizacija je nikakva (bez da neko prijavi neko teško kršenje prava, a možda ni tad).

Da li je ova tema postala aktuelna jer je dostavljač bio neprofesionalan i nekorektan ili zbog toga što se nije svideo mušteriji ili zbog toga što je dobio otkaz ?

Da pohvalimo, sad je aktuelna tema akušerskog nasilja koje je pogrešno nazvano. To je nasilje pojedinih ljudi koji rade u medicinskog struci i koji kaljaju čast i ugled te profesije. Pritom, bavimo se samo jednom tematikom sada.

Sami odgovorite da li je tačan prvi ili drugi ponuđeni odgovor.

Srećom, ono što mediji i aktivisti propuste da kažu, kažem ja u svojoj priči Beogradska elegija napisanoj u oktobru 2020. godine:

Beogradska elegija

I za kraj, izaći ću malo iz teme i postaviti sledeće pitanje:

Kada će se u ovom društvo pokrenuti tema o prepisivanju, odnosno da li je prepisivanje ok ili nije ok ? Da li je uopšte bitno pričati o tome ?

Na slici koju sam izabrao za ovaj tekst nalazi se Vasko žabata. Njega narod voli pa sam ga zato stavio. Mesto mu je u ovom tekstu. Bezbolno je popularan.

Napomena: Naravno da postoje i mediji koji časno i profesionalno rade svoj posao. Naravno da postoje i aktivisti koji ukazuju na probleme koje sam naveo. Ja sam pisao o nečemu što mi se čini kao generalni trend.

Da li je Evrovizija odnela uragan ? Da li je uragan odneo RTS ?

Ovaj tekst je prirodni nastavak ovog teksta:

https://bezskretanja.home.blog/2020/03/07/da-li-je-uragan-odneo-beoviziju/

Da bismo shvatili u čemu je problem moramo početi od onoga u čemu nije problem. Nisu problem Uraganke. One su samo radile svoj posao i otpevale datu im pesmu, verovatno dobro. Uopšte ne sporim da su one kvalitetni interpretatori. Nije problem ni čovek koji je napisao ludu pesmu, mada bi bilo zanimljivo saznati kako je išao kreativni proces pisanja pesme.

Problem je RTS.

Zakon o javnim medijskim servisima propisuje da je RTS dužan da kroz svoj programski sadržaj afirmiše sledeće vrednosti. Pu:

afirmisanje nacionalnih kulturnih vrednosti srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Republici Srbiji, kao i zbližavanja i prožimanja njihovih kultura;

razvijanje kulture i umetničkog stvaralaštva;

negovanje humanih, moralnih, umetničkih i kreativnih vrednosti;

predstavljanje kulturnog nasleđa i umetničkog stvaralaštva u zemlji i inostranstvu;

Dakle ovo je naš javni servis po Zakonu dužan da radi. A kako to radi.

Radi tako što uz zastavu i grb Republike Srbije na Pesmu Evrovizije šalje pesmu koja nikakve veze sa Srbijom nema, osim što je predstavlja kao zemlju rijaliti programa, ružičaste televizije i jeftine zabave.

I to je prvi put od kada ova država učestvuje na ovom takmičenju (od 1961. godine) da se šalje jedna ovakva pesma. U Jugoslaviji, šta god pričali o njoj, nikada nije bilo teoretske šanse da javni servis ovako pljune na naše kulturno nasleđe.

To je isto kao kada bi na neko kulinarskom takmičenju Srbiju predstavljale prekuvane špagete, sa domaćim Gvakamola sosom, pirinčem sa Bajlonijeve pijace i bolonjez sosom sa ljutom paprikom.

Pesma deluje kao da je sklepana za par minuta. Počev od naslova koji je isti/sličan sa naslovom jedno 10ak pesama što domaćih što stranih, što se jednostavnom pretragom po internetu može utvrditi. Uključujući i poznatu pesmu jedne poznate strane pevačice i trbušne plesačice, pri čemu njena pesma zaista asocira na državu iz koje dolazi i koju je proslavila.

Umetnost je ništa drugo do ogledalo društva, a sudeći prema RTS-u odraz koji vidimo u ogledalu je sablasan.

Uostalom, zapitajte se kakvu bi sliku zaista mogao da stekne o Srbiji neko ko sa strane posluša ovu pesmu.

Izuzmimo izjavu oduševljenog engleskog glumca koju domaći mediji non stop citiraju, a koji ima nastup u Beogradu pa hoće da se dodvori ljudima.

Dakle, da vas neki stranac pita šta tačno pesma Loco loco u Srbiji predstavlja šta biste mu odgovorili ?

Vreme je sada da damo odgovore na neka logična pitanja.

Da li je poruka teksta da smo trebali da pošaljemo etno na Evroviziju?

Ne, to znači da smo trebali da pošaljemo pesmu koja ti neće vređati inteligenciju i to onako baš očigledno i koja neće biti toliko jezički skromna da se ista reč ponavlja u nizu samo da bi se popunio tekst. Pesmu koja će ukazivati na neki kreativni trud tekstopisca. Etno muziku lično ne slušam, ali nikada se ne bih usudio da napišem ovakav tekst za etno pesmu jer je to isključivo stvar ukusa.

Ko još na Evroviziji gleda kvalitet pesama?

Evrovizija se odavno pretvorila u nešto što može samo da se gleda, a ne i da se sluša. Doprinos evropskoj kulturnoj baštini manji je od makovog zrna. Ali to ne znači da i Srbija treba da bude takva. Ova zemlja nije dno Evrope i treba dostojno da predstavi svoje kulturno nasleđe. Makar bili poslednji u polufinalu sa 0 poena mi smo predstavili to što jesmo, a to što bi neko hteo da gleda vrisku i dreku nas ne treba da interesuje.

Na Evroviziju je poslat ritam koji narod hoće?

Nažalost to je tačno. Narod to hoće, ali narodu se samo to i servira. I ne postoji ništa loše u tome da se takva muzika sluša na ružičastim televizijama. Loše je što RTS dobija novac iz budžeta da štiti javni interes u kulturi. Promovisanje pesama čija je jedina svrha jeftina zabava nije javni interes. Još manje je javni interes da takva pesma stoji uz zastavu Srbije.

Šta je rešenje?

Pesmu Evrovizije koristiti isključivo za afirmisanje mladih neafirmisanih umetnika koji nemaju drugi način da predstave svoj rad, bez obzira na njihov plasman. Njihov javni servis treba da podrži njihov talenat i želju da stvaraju. To je jedini način da im se pruži šansa da uspeju, jer će u suprotnom u 90% slučajeva biti prinuđeni da biraju između svirke u kafiću za bakšiš ili prelaska u svet kiča, šunda i jeftine zabave. Za razliku od pomenute vrste muzike za koju su svi kanali otvoreni (što je skroz ok) za nešto što je alternativa tome skoro da ništa nije otvoreno.

Izmestiti Beoviziju izvan Beograda (uz promenu imena naravno 🙂 ) i iskoristiti je za promovisanje određenog regiona. To će pospešiti koliko toliko kulturni život van Beograda. Uvesti revijalni deo sa poznatim izvođačima ne bi li se privukla pažnja publike.

I naravno, smeniti kompletno rukovodstvo RTS-a zbog raznoraznih razloga.

Za kraj ostavljam jedan zanimljiv video. U pitanju je rock festival iz 1989. godine organizovan od strane EBU (European Broadcasting Union) organizacije u okviru koje se održava Pesma Evrovizije. I jedan vanvremenski bend. Čisto da vidimo šta je RTS prenosio pre trideset godina i na šta je danas spao.

https://www.youtube.com/watch?v=gqeUqjsT5y8

Zašto treba nositi maske ?

Ovaj divan tekst počeću konstatacijom da o Koroni ne znam ništa. Isto kao i ti čitaoče. I ne samo to, ne možemo ni saznati istinu o tom virusu. Neki lekar svakako zna više od nas, međutim ni on ne zna punu istinu.

Sve svoje stavove o Koroni zasnivamo na nekom izvoru kome verujemo. Ja sam po prirodi legalista, što znači da ću u državi X kada je reč o informaciji X pre verovati državnim organima i struci nego onima koji to oponiraju, nečija diploma za mene oborivo pretpostavlja da je taj neko dovoljno stručan i da mu mogu verovati.

S druge strane, neko ko izuzetno veruje nekom portalu kao izvoru informacija ili nekoj osobi će pomisliti da se upravo tu nalaze istinite informacije.

Dalje, možemo zaključiti da postoje teoretski dva moguća ishoda kada nosimo masku i dva moguća ishoda kada ne nosimo masku.

Drugim rečima, imamo 2 opcije (nošenje maske neka bude opcija A, a ne nošenje maske neka bude opcija B) od kojih nam svaka daje po dve moguće posledice.

Prvi mogući ishod kada nosimo masku (ishod A1) je taj da nas maska zaista štiti od virusa. Ukoliko je to tačno, to nam donosi veliku korisnost (uzmimo referentnu vrednost +100).

Drugi mogući ishod nošenja maske (ishod A2) je da nam maska ništa ne pomaže. Takav ishod je neutralan, a kako je nošenje maske neudobno stavićemo ovde referentnu vrednost – 1.

Prvi mogući ishod kada ne nosimo masku (ishod B1) je taj da možemo lako dobiti virus. Posledično, takav ishod nam prouzrokuje veliku štetu i zaslužuje referentnu vrednost – 100.

Drugi mogući ishod (ishod B2) je taj da nam apsolutno ništa ne škodi kad ne nosimo masku (maska ne štiti od virusa). S obzirom da u ovom slučaju ništa ne gubimo (ne nosimo masku i to ne uvećava prenos zaraze) ali ništa ni ne dobijamo (to što nam ne škodi kada ne nosimo masku ne znači da to usporava cirkulaciju virusa) ovde ćemo dodeliti referentnu vrednost +2.

Dakle, opcija A nosi veliku potencijalnu korisnost i malu potencijalnu štetu.

Opcija B nosi malu potencijalnu korisnost i veliku potencijalnu štetu.

Ponavljam još jednom da mi pravu istinu ne znamo i da ne možemo da je saznamo. Ono što znamo je da većina lekara raznih profila i sa raznih pozicija preporučuje nošenje maski.

Pri takvom stanju stvari najracionalnije je izabrati opciju koja donosi najveću moguću korisnost i najmanju moguću štetu, to je dakle opcija A1.

To je potpuno isto kao kada idete na neko mesto. Jedan put će vas odvesti ili baš tamo gde želite da idete ili veoma blizu destinacije. Drugi put će vas odvesti li na destinaciju ili u suprotnom smeru. Šta izabrati ?

Naravno, ovo sve iz perspektive pitanja da li maska štiti osobu koja je nosi ili ne.

S druge strane koji su motivi osobe da nosi masku da ne bi zarazila druge. Motiv osobe koja veruje da nošenje maske sprečava Korona virus je griža savesti.

Moram da nosim masku jer ne želim da se druga osoba zbog mene zarazi, ili da me društvo osuđuje.

Ali šta sa onima koji ne veruju da maske trebaju da se nose (što je potpuno legitimno) ?

Takva osoba nema grižu savesti zbog toga što ne veruje da nošenje maske može bilo šta da promeni i samim tim nikome ne čini štetu.

Jedini motiv koji može da utiče na to da osoba koja ne veruje da je nošenje maski neophodno je strah od eventualne pravne kazne.

Toiko o tome, kao što vidite krizna vremena teraju čoveka da promeni ugao gledanja i da počne da prepakuje znanje u male ambalaže 🙂

Mihajlo

Uvrede i druge lepote

U ovim teškim vremenima evo jedna priča od mene. Ne pokušavajte ovo kod kuće.

Jedan čovek, osrednji umetnik srednje poznat (pečen) u medijima, bez formalnog umetničkog obrazovanja, jednog lepog dana otišao je u medije kao savesni uzbunjivač i rekao:

„Ljudi, da li ste svesni da imate direktorku Gimnazije koja kaže da kad god su deca nemirna, treba im zalepiti jednu lepu vaspitnu šamarčinu da se smire i koja decu sa smetnjama u razvoju naziva retardima i bespomoćnim slučajevima!!!! “ ?

Savesne novine su odmah to prenele i razglasile na sva školska i neškolska zvona, a onda..

33-godišnja direktrorka Gimnazije, vidno uznemirena, sa izveštajem lekara specijaliste iz Kliničnkog centra Srbije govori da ne može da veruje šta je čula, pita kako će nakon ovakvih laži da izađe pred decu i odlazi na bolovanje.

Zatim odlazi kod javnog beležnika i overava potpis na izjavi kojom garantuje pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću da nikada nije tako nešto rekla niti pomislila.

Nakon saveta sa advokatom, uvređena gospođica odluči da tuži uvreditelja za naknadu nematerijalne štete za iznos od 120.000,00.

Suočen sa sigurnim gubitkom spora, uvreditelj reši da prizna tužbeni zahtev u celosti, nije želeo čak ni da ide na poravnanje.

Ako ništa drugo, spasio se bar daljih troškova.

Naknadu štete je isplatio odmah, priznajući da je kritičnog dana bio jako iznerviran time što je sin jednog njegovog bliskog drugara pao na popravni i zbog silnih drugih nekih stvari.

Direktorka je lepo uvećala svoju nastavničku platu na osnovu pravosnažne sudske presude i koliko toliko zacelila rane. Morala je da održi seriju sastanaka sa roditeljima objašnjavajući kako je sve laž i kako je sve montirano jer želi da zaista učini nešto za ovu školu.

Nakon tmurnih došli su lepši dani, javna nabavka za pružanje usluge organizovanja učeničkih ekskurzija, za maturante Italija, za trećake Grčka.

Direktorka se angažovala kao nikada do tad rešena da i svojim delom otkloni svaku sumnju.

Sve to je dovelo do toga da uslovi za izbor najboljeg ponuđača budu strožiji nego ikad, što je trebalo da spreči nemile scene pokvarenih autobusa i loših hotela.

Pobedu za sve razrede odnela je ista kompanija i dobila unosan posao, uz glasno negodovanje ostalih učesnika čiji podneti pravni lekovi nisu doveli do promene.

Aranžman jeste bio nešto skuplji, međutim direktorka je uspela nekako da se izbori da gradska opština obezbedi gratis deci čiji roditelji nemaju sredstava da finansiraju ekskurziju, uspela je da ih ubedi da je dobro za političku promociju.

Zaista, ko bi rekao da će se mlada direktorka tako brzo oporaviti nakon šoka koji je doživela, da će se toliko potruditi oko organizacije ekskurzija.

Starije kolege koje su bile jako nezadovoljne njenim imenovanjem počeli su da menjaju mišljenje o njoj i da je sažaljevaju zbog svega što joj se dogodilo. Ipak, noć pred eskurziju bila je neprospavana.

I zaista, ekskurzija je prošla odlično.

Deca su bila srećna, roditelji zadovoljni, a kolektiv se zalagao da slični uslovi i ista kompanija i naredne godine organizuje ekskurzije.

Jedini problem za malu nestašnu dečurliju je bio taj što nisu mogli da puštaju baš šta žele, direktorka im je prilično branila turbo folk.

Razumimo je, ipak je završila Fakultet muzičkih umetnosti.

Bol zbog nemogućnosti ostvarivanja prava na konzumiranje turbo folka i ostalih šljaštećih pesama brzo je bila anestezirana jednim divnim šopingom u Milanu.

Direktorka je takođe iskoristila priliku da kupi neke krpice, razmišljajući pri tome koja krpica najbolje interpretira njenu ličnost. Ne bi ona o tome razmišljala toliko da joj to nije spomenuo jedan čovek.

body of water across sunset — Photo by Public Domain Photography on Pexels.com

A onda, tokom puta, kod saobraćajnog znaka koji je pokazivao skretanje za termoelektranu Krško i pravac za Zagreb, malo blizu granice, usred planina koje je dolina lepo rasekla, pod sjajem aprilskih sunčanih zrakova i dugom koja se pružala poput mosta nad nebom stigla je poruka na Viber (ili vajber kako volite).

„Rekao sam ti da te neću zajebati… Nadam se da brineš o svojoj dečici da ne budu depresivna kao ja što sam bio pre 15 godina u svojim školskim danima 🙂 🙂 „

Ta poruka ju je navela na razmišljanje do kraja puta na kome su se smenjivali kiša i sunce, kao i u životu valjda.

Ali ko je bila osoba koja je poslala poruku ?

Na pauzi na benzinskoj pumpi direktorka je išla želeći malo da vidi šta rade deca. Starijim profesorima se to nije dopalo, šta radi ta mlada žena koja je juče došla po partijskoj liniji i odmah postala direktor, ona će njih da kontroliše da li dobro obavljaju svoj posao ?

Bilo je tu jedno ćutljivo problematično dete, samohrani roditelj nije imao novca da mu plati ekskurziju te je dobilo gratis.

Direktorka je prišla njegovom razrednom ,starijem profesoru matematike i pitala ga ?

„Kolega, izuzetno cenim Vaše dugogodišnje iskustvo i predan rad, da li imate ideju šta bi mogli da uradimo kako bi ovom detetu mogli da pomognemo ? „

Hmm, direktorka jeste juče došla preko stranke, ali je prva koja se ovako obraćala kolegama.

Dogovorili su se da porazgovaraju sa kolegama da mu malo olakšaju put do PMFa, jedino što mu je dobro išlo i što je zaista volelo bila je informatika.

Autobus je kasno tokom večeri ušao u Srbiju, naravno tabla se nije videla od mraka, Aerodrom Beograd se zato lepo video i dao signal deci da krenu da se pakuju.

Direktorka je ustala, uzela mikrofon i umesto pesme održaja govor kao pravi prosvetni funkcioner:

„Draga deco, mi ćemo se družiti još do maja, ali želim već sada da vam kažem da sam ponosna na vas i da se nadam da će ovo putovanje ostati urezano zauvek u vašem sećanju, da ćete mu se uvek vraćati i kada ste srećni i kada ste tužni da vas oraspoloži! I to ne samo mislima već i fizički, neki od vas možda i zajedno. Kada položite maturu, vi ste uspešno završili ovu ustanovu obrazovanja i VASPITANJA.Fakultet je samo obrazovna ustanova, nikada više nećete pohađati vaspitnu ustanovu. Ali to ne znači da je formiranje vaše ličnosti gotovo. To znači da sada VI birate ko će uticati na vašu ličnost. Birajte pametno, neka to ne bude onaj ko vam kaže već onaj ko vam pokaže“

gray concrete road near brown mountain — Photo by Tomas Anunziata on Pexels.com

Ljudi su se začudili, šta joj je odjednom? Nije da je ranije bila stroga i tmurna, ali nikada od kada radi nije pokazivala ovoliku brigu.

Da li funkcija zaista promeni čoveka na bolje ? Da li joj se nešto lepo desilo pa želi to da podeli sa drugima ? Ili možda, možda ima ožiljke na duši koje ovim putem leči.

Nije to bio euforičan govor, bio je težak, setan, sa puno emocija kakvih nažalost nema u muzici danas.

Kasne, još uvek tople septembarske noći autobus je stigao i svi su se razišli.

Direktorku je čekala sednica Školskog odbora i jedan poslovni sastanak na prililno neobičnom mestu. Morala je da podnese ona dva jako bitna izveštaja.

Nastaviće se…

Da li je uragan odneo Beoviziju ?

Ovakav naslov deluje verovatno naivno, međutim to je tako samo na prvu loptu.

Zakon o autorskim i srodnim pravima, čl. 2 stav 1

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.

Koga briga za Evroviziju ?

Evrovizija je nastala 50ih godina 20. veka sa jasnom političkom konotacijom da ujedini ratom razorenu Juropu.

Danas bi TREBALO da bude festival na kome DRŽAVE predstavljaju sebe, svoju kulturu, istoriju, shvatanja, kreativnost i to putem KOMPOZICIJA koje šalju, što sve zajedno treba da prezentuje bogatstvo kulturne baštine Evrope.

Umesto toga, danas je festival sa čisto političkom konotacijom koji više liči na cirkus nego na festival. Naravno, nađu se i tu lepe i originalne kompozicije, neke od njih zauzmu veoma visoko mesto, jednom u 10 godina neka takva i pobedi.

To što je Evrovizija takva ne znači da i mi treba da budemo takvi i da u tome učestvujemo. Upravo suprotno, treba da lepo predstavimo našu kulturnu baštinu i podržimo mlade talentovane umetnike, bez obzira na to što će možda završiti poslednji sa 0 bodova. Zna se za šta ti bodovi služe.

Koga briga za Beoviziju ?

Razlog pisanja ovog teksta je taj što je Beovizija festival koji organizuje JAVNA medijska ustanova RTS. Dakle, to bi trebao biti kulturni događaj prvog reda u našoj državi. Taj RTS treba da štiti JAVNI interes u kulturi kroz tu Beoviziju.

Zato što mladi autor ima izbor ili da ode na grandoviziju i ne skida se sa iste, dobije skupu produkciju, poznat YT kanal i publika koja ga sluša htela ne htela. Verovatno i neke lepe pare.

Druga opcija je da stvara ono što želi i da nikad ne izađe iz svog kafića. Baš zbog toga Beovizija treba da promoviše i da podrži mlade autore, ogroman disbalans na tržištu kulture se bez državne intervencije neće rešiti.

Uzgred, dve države su se raspale na ovom festivalu.

photo of woman listening to music — Photo by Andrea Piacquadio on Pexels.com

Šta je problem sa Beovizijom 2020 ?

Prvo da pohvalimo. Bilo je dosta talentovanih umetnika, lepih i originalnih kompozicija i kvalitet takmičenja je bio sasvim solidan. Organizacija u datim uslovima i budžetu (format, režija prenosa, promocija, revijalni deo) takođe. A onda je došlo finale i uragan….

Da vam razbijem iluziju da je sve stvar ukusa i da se nešto nekom sviđa nekom ne. Ja mogu npr. da ne slušam rep muziku jer imam drugačije preferencije, međutim, ne mogu osporiti originalnost i duhovni sadržaj te muzike.

Prvi put je na Beoviziji pobedila kompozicija sa 0 (nula) stilskih figura.To je ono što se uči u osnovnoj iz književnosti što služi da obogatimo naš jezik. Osim toga, dubina tog teksta jednaka je dubini neke rupe na ulici u kojoj se nalazi voda. Vokabular je tek posebna priča, ono je zaista sramotno da se onako predstavlja srpski jezik. Bar da su lepo napisali pesmu na španskom ili engleskom bilo bi bolje nego da predstavljaju srpski jezik na onakav način.

Melodija je bila jednolična sa par bržih ritmova, bolja od teksta (što je teško kao i pogoditi prazan gol sa metar razdaljine), po meni ni blizu ostalim kompozicijama, mada za to nisam stručan. Svakako jednolična obična klupska melodija sa par bržih ritmova. Mene podseća na pire za minut. Naravno, nijedan instrument tu nisam mogao da prepoznam.

Elem, ako pođemo od definicije autorskog dela sa početka teksta, postavlja se pitanje koji je duhovni sadržaj pobedničke kompozicije na Beoviziji 2020 ? Gde je tu originalni element, gde je tu duhovna poruka odnosno duhovna komunikacija stvaraoca sa javnošću ? Koji je to pogled na svet oko sebe koji su koautori te kompozicije podelili sa javnošću ? Koji je njen smisao? Autorsko delo nije autorsko delo ako nema duhovni sadržaj.

Dobro, ja nosim naočare i ne vidim baš najbolje pa možda je do toga. Možda zato i nisam glasao za nju (kompoziciju).

Sve gore navedeno nema veze sa Harikejnom, one su tu kompoziciju dobro interpretirale, tehnički otpevale i odigrale zadatu koreografiju. Na svoj način su predstavile nešto što pravo trenutno smatra kao autorsko delo. Čak štaviše, jedna od te tri interpretatorke je već bila na Evroviziju sa mnogo boljom kompozicijom i dokazala je svoj kvalitet u toj oblasti.

S druge strane, da vidimo ima li bar ovo neke veze sa Srbijom koju će predstavljati ? Ritam, tekst, koreografija, poruka kompozicije ? Bilo šta sa državom čija će se zastava i ime pojaviti ? Ima isto koliko i pica sa kečapom. Ne bi je jeli ni Italijani.

Ovo su pitanje pre svega za Aleksandru Milutinović i Dragana Brajovića koji su im dali 12 i Aleksandru Kovač koja im je dala 10 bodova ? Gde ste vi videli toliko originalnost i kreativnost ? Jer ipak ovo nije klupska žurka več nešto što treba da zaštiti JAVNI interes. Zašto ste dozvolili da pobedi kompozicija sa 0 stilskih figura i onakvim tekstom? Zašto Aleksandra Milutinović sama ne piše takve pesme kad ih toliko voli ?

Jednostavno, ko želi da sluša ovakvu vrstu muzike ne može od nje pobeći, dajte da bar nešto da bude drugačije. Noćna ponuda Beograda je prepuna ovakvih kulturnih programa i to je ok. Samo što bi Beovizija (bez obzira što ima neozbiljno ime) trebalo da bude nešto (drugačija).

I najveća greota ovde su drugi takmičari. Neko se potrudi, uloži svoje vreme i emocije da ispriča neku priču, napravi nešto veoma originalno i na kraju bude ovako oduvan. Većina takvih takmičara nije ušla ni u finale.

Činjenica je da su ušli u takmičenje pod neravnopravnim uslovima na kome se zapravo od početka znao pobednik.

people at concert — Photo by Vishnu R Nair on Pexels.com

Zaključak

Ništa ovde nije ad hominem niti bilo šta ima veze sa grupom koja je pobedila, ovde se radi o delanju nekih ljudi, nedelanju nekih institucija i javnom interesu koji je svoje mesto ustupio ružičasto – fensi kulturnoj koaliciji.

Deluje mi ipak da su ljudi koji su stajali iza organizacije Beovizije kao izvršioci (stuff, obični smrtnici) rekli hajde da napravimo da ovo lepo izgleda, kad će već pobediti onaj ko mora da pobedi i kad nema nikakve neizvesnosti. Tako da svima njima, kao i svim umetnicima koji su ispoljili originalnost na festivalu čestitam, jedino što je falilo je bar jedna rok pesma.

Za kraj bih se vratio na definiciju autorskog dela, čije značenje danas prevazilazi parče papira i postaje branik nematerijalnog sveta.

Hvala na izdvojenom vremenu, ja bih sebi za članak dao 12 bodova. Dajte i vi sami sebi, niko vam drugi neće dati!.

Pisano u 3/4 taktu, muzika, tekst i aranžman: jovicic_mh

E da, na kraju da podelim i ja svoje glasove:

Javni doček Nove godine kao mera socijalne politike ?

Prvo, Srećna Nova godina (sa velikim N) svima kojima to znači !

(Stari) Beograd, 30. i 31.12.2019. godine, 23:00h, plato ispred dome Narodne skupštine:

Kavez namešten na svim prilazimama Narodnoj skupštini sa checkpointovima. Ne, nije u pitanju otcepljenje Starog grada od ostatka Srbije, nisu ni demonstracije, a nije ni Korida, mada je jednom održana tu blizu na Taš majdanu. U pitanju je doček Nove godine organizovan od strane Grada Beograda. Ima ljudi, ima piva, ima muzike, ima interpretatora da ne kažem izvođača. „Dosta“ ljudi je prisutno i zamislite niko nije morao da plati kartu. Sve je platio Grad Beograd iz njihovog poreza na nepokretnosti, iz investitorskih naknada za korišćenje građevinskog zemlji, iz koncerata u Areni koja je gradska kompanija, iz karata za javni prevoz onog manjeg dela ljudi što plaća, iz infostana, iz parkinga…Većina izvođača je pevala tekstove koji su krajnje simplifikovani, 2-3 reči bez nekog smisla, uglavnom istih, a tamo gde nema reči u skladu sa najnovijim tendencijama iste se izmisle. Samo za razliku od spotova nisam siguran da li se ovde može koristiti autotune. Ova dominantna većina opisana je kao neki novi talas muzički. Jezivo je hladno.

(Novi Beograd), 31.12.2019. godine, park Ušće.

Jezivo je hladno, ledi se krv u žilama. Kaveza nema. Nema ni ljudi, tek po neko ko traži neko mesto gde bi mogao da dočeka Novu godinu, a da to nije u prethodnom pasusu opisano mesto. Taj čovek (ili ta žena) je u velikoj neprilici. Mrak, postaje sve hladnije i hladnije, 00h se približava, slobodnih mesta u kafićima nema treba brzo delovati. Malo je i horor atmosfera. Jbg, tako je to kad se ne rezerviše na vreme.

Na tom praznom i mračnom Ušću takođe ima nečeć pesničkog. Spomenik „Večna vatra“ na kome se nalaze stihovi Branka Miljkovića, pesnika koji je tragično preminuo u svojoj 29. godini od sopstvene ruke. Ipak, zanimljviji je naslov jedne njegove druge pesme koja danas 59 godina nakon njegove smrti dobija sasvim drugo značenje, „Poeziju će pisati svi“. Taj spomenik takođe je podignut iz javnih sredstava kao što je organizovan i onaj doček, da ne kažem koncert. A Novi Beograd kao takav predstavlja simbol Jugoslavije čiji je deo kulturnog identiteta bio i jugoslovenski novi talas kao muzički pravac. Dosta sličnosti. Verovatno je pre 20 godina doček bio takođe u „tada“ novom talasu.

long exposure photography of firecrackers — Photo by Fabio Eckert on Pexels.com

Neka rezultanta ovoga, nešto:

Kulturno tržište je tržište kao i svako drugo. Na njemu svako ima pravo da nastupa.

Država kao takva, ima i pravo i obavezu da to usmerava, a usmerava tako što krvavo zarađene pare daje onim ljudima koji zaista pokušavaju (ili to uspešno već rade) nešto da stvore, a to što stvaraju jeste njihova originalna duhovna tvorevina (ovako počinje definicija autorskog dela) ili interpretacija originalne duhovne tvorevine. Drugim rečima nije sve što se napiše pesma. S obzirom da kulturnog sadržaja na tom famoznom dočeku u najvećem delu nije bilo, onda svakako organizovani doček nije deo kulturne politike.

S tim što je itekako moglo i trebalo biti deo kulturne politike, samo da je postojao neko ko bi uređivao taj „kulturni program“. Koliko bi bilo ljudi nije bitno, dobili bi priliku da čuju nešto kvalitetno i na njima je da li će to iskoristiti ili ne. A svedoci smo da na koncertima gde se svira nešto što stvarno jeste muzika ima dosta ljudi i uz skupe karte, isto kao što ih je bilo i pre 20, 30 godina, tada uz nešto jeftinije karte.

Uostalom, kada bi u Narodnoj kuhinji neko pasulj zamenio belim mesom, mislite da ne bi postojali korisnici koji bi se na to žalili ? Zašto, zato što su jeli ono što im je nuđeno i ono na šta su navikli.

Da li je deo socijalne politike? Prilično sporno. Ok, možda neko nema para da ode u kafanu ili gde već. Ali, onda može da ostane kod kuće i da nađe bilo koje drugo mesto na kome bi se po ovoj hladnoći družio sa ljudima. To može biti i pomenuto Ušće na klupici u parku uz neko prigodno piće, jednako je hladno kao i na Trgu. Uostalom, koliko sam upućen i na dočeku pivo košta. Kao što vidimo, od socijalne politike imamo samo socijalizaciju odnosno okupljanje većeg broja ljudi na jednom mestu. Pa sad, možda uz tu muziku neko može nekoga da upozna, da popriča, da se oseća zadovoljno među drugim ljudima jer svi smo mi socijalna bića, da okači neku sliku na insta ili fb, da priča gde je bio itd…

U takvoj atmosferi neko se i može smuvati ili započeti isti proces. Ko se kako snađe, a “ ko umije njemu dvije“ kao što kaže stara narodna poslovica 😉 . Šteta jedino što nije leto, tada nije jezivo hladno već jezivo vrelo (umesto minus 5 plus 40), moda se prilagođava meteorologiji te je vidljovst bolja, a i ljudi su nekako opušteniji. Kalendar je za razliku od Australije u Srbiji neumoljiv. Naravno, „muzika“ koja trešti ne daje svima istu početnu poziciju, tako je uvek u životu.

close up of two flute glasses filled with sparkling wine wuth ribbons and christmas decor — Photo by VisionPic .net on Pexels.com

Neko će reći pa bitno je da se ljudi dobro provedu. Ok, pa zar država mora da troši svoje pare da nekome organizuje dobar provod ? Zar ne može biti dobar provod i uz neki drugi umetnički sadržaj ? Zar ne može neko da se dobro provede i bez trošenja javnih para ako mu samo određeni način provoda odgovara ?

Saberi, oduzmi, doček je bio jedan od (mnogobronih) dobrih događaja za druženje i muvanje te večeri plaćen od gradskih para (oivičen kavezom i obogaćen takvim „muzičkim“ sadržajem kakvim je obogaćen) i to je to. Uz sve negativne posledice koje direkno prouzrokuju menjanje identiteta našeg grada. Mogao je biti i nešto mnogo više od toga. Nezaboravite i da su potrošene pare uvek imale svoju alternativnu svrhu u koju su se mogle potrošiti.

E da, vatromet je bio stvarno lep.

Možda će i biti jednoga dana, do tada voli vas MJ.

Električni trotineti

Sve aktuelnije pitanje u ovom modernom dobu. Dva su načina na koji možemo posmatrati električne trotinete, sve sa osloncem na Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima (ZOBS). Oba načina zahtevaju posebna saobraćajno-tehnička znanja i shvatanja, tek kada precizno utvrdimo njihove tehničke karakteristike moći ćemo da damo precizan odgovor.

Prvi je da je u pitanju motorno vozilo i to moped. ZOBS kaže da je motorno vozilo vozilo koje se pokreće snagom sopstvenog motora, a koje je po konstrukcijim uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za prevoz lica… Moped je motorno vozilo sa dva točka čija najveća konstruktivna brzina , bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada motor ima unutrašnje sagorevanje ne prelazi 50 cm kubnih, ili sa motorom čija najveća trajna nonimalna snaga ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon.

Dakle, električni trotinet je vozilo namenjeno i osposobljeno za prevoz lica (jednog doduše), ima sopstveni motor (iako električni), ima dva točka i ne može razviti brzinu veću od 45km/h. U pitanju je moped!

To znači da , u skladu sa ZOBS, električni trotinet (kao moped) povlači niz pravila koje vozači moraju ispuniti.

man riding on bird electric scooter — Photo by Denniz Futalan on Pexels.com

Prvo, električni trotinet mora biti registrovan.

Drugo, električnim trotinetom mogu upravljati samo lica sa vozačkom dozvolom AM kategorije. Ukoliko bi se el. trotinet shvatio kao moped, onda bi sva lica bez vozačke dozvole za moped (AM) morala biti „privremeno“ isključena iz saobraćaja, a kako privemeno isključenje vozača iz saobraćaja traje dok ne prestanu razlozi zbog kojih je i nastalo, ono bi trajalo do izdavanja vozačke dozvole tražene kategorije. Istovremeno, ova lica bi činila prekršaj za koji je propisana novčana kazna u iznosu od 20 000 do 40 000 dinara ili kazna zatvora do 30 dana. Pretohdno se odnosi na situaciju u kojoj vozači imaju vozačku dozvolu za neku kategoriju (najčešće B), ali nemaju za traženu AM kategoriju. Ukoliko nemaju vozačku dozvolu uopšte, onda bi činili prekršaj za koji je propisana kazna zatvora od najmanje 15 dana ili novčana kazna od 100 000 do 120 000 dinara. Veliko je pitanje koliko ljudi koji voze električni trotinet ima vozačku dozvolu AM kategorije, a koliko njih nema uopšte. To nije sve, čak i oni koji imaju vozačku dozvolu AM kategorije moraju je imati kod sebe i dati ovlašćenom licu na uvid, u suprotnom čine prekršaj za koji je propisana „skromna“ novčana kazna od 3000 dinara.

Treće, električni trotinet se ne sme kretari trotoarom ili biciklističkom stazom, pešačkom stazom, autoputem ili motoputem, već se mora kretati saobraćajnom trakom (sa svim ostalim automobilima) ili biciklističkom trakom ukoliko postoji, što nije baš čest slučaj. U suprotnom je to prekršaj za koji sleduje novčana kazna od 5 000 dinara.

Četvrto, pre nego što se električni trotinet stavi u saobraćaj, potrebno je da vlasnik zaključi ugovor o osiguranju od štete pričinjene trećim licima, bez toga ne može ni registrovati trotinet. To nalaže Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju.

Zanimljivo je i da vozač električnog trotineta mora nositi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu, ne sme da ispušta upravljač (volan) iz ruku, ne sme da sklanja noge sa trotineta osim kada vozilo nije u pokretu i ne sme da ima slušalice na oba uva (može na jednom). Za sve pobrojano propisana je novčana kazna od 10 000 do 20 000 dinara.

Takođe, vozač električnog trotineta uopšte ne sme biti pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci (dok je vozaču automobila dozvoljeno 0,2 mg/ml, ovde nije dozvoljena nikakva količina alkohola).

Suprotno, ako se električni trotinet ne kreće isključivo na sopstveni motorni pogon (nego učestvuje, makar i u sasvim malom obimu i kinetička energija, odnosno guranje trotineta nogom) priča je potpuno drugačije i ništa prethodno rečeno ne važi. Ne treba vozačka dozvola, ne treba homologovana kaciga, ne mora se zaključiti ugovor o osiguranju od odgovornosti, vozač može biti pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci (isto kao i pešaci) i sa električnim trotinetom se može kretati samo po trotoaru, pešačkoj stazi ili biciklističko-pešačkoj stazi. Kolovozom mu je dozvoljeno da se kreće samo kada nema trotoara, a kada gura električni trotinet mora se kretati desnom stranom kolovoza. Ukratko, sve ono što se primenjuje na pešake primenjuje se i na vozače električnog trotineta. Naravno, za njih je ovo mnogo bolje.

Do regulisanja korišćenja električnog trotineta trebalo bi prihvatiti ovo drugo tumačenje, u suprotnom bi svi koji voze električne trotinete bili isključeni iz saobraćaja uz činjenje više prekršaja i plaćanja visokih novčanih kazni. Ipak, ukoliko neko i nesrećno završi na sudu, trebalo bi prihvatiti primenu instituta pravne zablude iz čega proizilazi da zbog isključenja protivpravnosti prekršaja nema. Ako negde treba primeniti ovaj institut, to je po ovom pitanju. Sasvim sigurno vozač električnog trotineta koji je isti lepo platio nije znao i nije bio dužan da zna da je potrebno da ima vozačku dozvolu, kacigu i šta sve ne.

Uzimajući prvo tumačenje, takođe, prouzrokovali bi momentalni pad prodaje ovih zanimljivih prevoznih sredstava i samim tim pad prihoda od PDVa. Izuzetno, oni koji su kupili svoje električne ljubimce mogli bi tražit poništaj ugovora zbog bitne zablude (pravna regulativa za kretanje određenim prevoznim sredstvom svakako se po običaju u prometu smatra bitnom okolnošću). Pitanje je da li bi sud ovakav zahtev usvojio, ukoliko bi to bio slučaj, kupci bi morali prodavcu da naknade prouzrokovanu štetu koju prodavac kao savestan trpi.

Kada je o odgovornosti za prouzrokovanu štetu od strane električng trotineta reč, trebalo bi usvojiti da se u svakom slučaju tu radi o odgovornosti po osnovu krivice (potrebna je barem laka nepažnja vozača koja se pretpostavlja). Iako se automobil smatra opasnom stvari, iz čega proizilazi da imamo režim objektivne odgovornosti (pitanje krivice se uopšte i ne postavlja), teško da bi električni trotinet mogao biti opasna stvar, uzimajući u obzir najveću brzinu koju može razviti, veličinu i mogućnosti vozača da ga kontroliše. U većini slučajeva vozač električnog trotineta neće moći da dokaže da je posledica prouzrokovane štete bio slučaj, iako po ZOBS pešak kao i svi drugi, na njemu je da bude maksimalno pažljiv. Ovo ne isključuje eventualni doprinos drugog pešaka za prouzrokovanu štetu. Ovde možemo govoriti pre svega o nematerijalnoj šteti (za pretpljeni strah, fizički bol, duševni bol usled naruženosti) i o materijalnoj šteti u nekim situacijama (troškovi lečenja, materijalna šteta usled izgubljene zarade povodom privremene sprečenosti za rad i sl.).