World Cup, Intellectual Property and Economics

Once in four years, we have a chance to watch the best football in the world. Who deserves appreciation for that? Intellectual property and economy. In this text, I will explain the basic principles of football monetization and why the IP is the legal basis for every competition and marketing activity in the sports industry.

1. Economic principles of football

Instinctively, it seems that income gained from the sale of tickets is the main income in the sports industry. But this is not a fact. The most important income is gained from sponsorship agreements and monetization. To reveal the economic essence of the sponsorship agreement it is necessary to quickly analyze sponsor incentives for such a deal.

At first sight, the sponsor transfers a certain amount of money to a sport organization[1] without anything that shall serve as a consideration. Does this mean that sponsor will only have losses? No, the sponsor is undertaking a kind of investment. It invests money to increase the number of consumers and consequently to increase the profit. Football is an excellent business opportunity to sell more goods or services because there will be not just 80,000 people in the stadium, but 1,000 times more viewers that will watch games on their TVs, on-demand services, or other media. Every single person will see sponsor advertisements on the kit, pitchside boards, scoreboards, mobile applications, or websites. Aforesaid sponsors have a direct relationship with sports organizations.

Except for them, there are participants in the sports industry that are not sponsors. These participants are companies that buy TV advertising slots for a lot of money. Companies have the incentive to invest a lot of money when they consider how many viewers will see their advertisement before the game, after the game, or at half-time. For example, I am ready to invest 1 million dollars for a 30-second TV advertisement if my prediction is that there will be 100,000 new consumers for me with a profit of 100 dollars per consumer. In the final balance, concerning economic activity will produce a surplus of 9 million dollars.

2. How it works

International football association (FIFA for example, hereinafter: the Association) in cooperation with the host football association invests money in the organization of the competition. At the same time, as the provider of broadcasting of the matches, Association is a broadcast producer and holder of the broadcasting rights. Association sells broadcasting rights to numerous broadcasters (hereinafter: the TV stations) all around the world. Rights are sold individually for every market (one or more states in the same region). Every interested broadcaster has the incentive to obtain exclusive broadcasting rights for the concerned territory. If the broadcaster broadcasts the tournament solely, all viewers will be on their TV channel (otherwise, the TV station will “share” viewers with other TV stations). So, TV station now invests money in buying broadcasting rights and raising the value of their advertising slots. After they had acquired broadcasting rights from the Association, and TV stations sell advertising slots to companies to return their investment (for a selling price that is higher than the acquisition price). Companies buy advertisement slots, increase the number of consumers and make a profit.

At the end of the distribution channel, Associations earns money, TV station earns money and Company earns money. Because of you.

3. Schedule of the matches

It is easy to understand the schedule of the games after considering all the preceding circumstances. Organizers shall provide a maximum number of viewers per match. So, national teams play matches one by one, and there is no more than one match per kick-off time (except in round 3 to prevent match-fixing). Most interesting matches are played in the afternoon. If there are two or more matches that occur at the same time, the viewer must choose which fixture will watch. So, it is better to arrange that every fan can watch every single game and that the most interesting matches are played after fans finish their working day.

4. IP Law and the Football

The holder of the broadcasting right has a right to transmit the signal to the end users, but in case that license is exclusive, the broadcaster has a legal remedy against all others that broadcast concerned content without the holder’s permission (for example via internet streaming). Broadcasting rights are a kind of related rights (IP Law consists of copyright and related rights and industrial property rights).

The design of the ball is the subject of design protection rights. Everyone has a right to produce the ball, but no one has a right to produce a ball with a design that is protected without the holder’s permission.

The design of the national team kits is also the subject of the design protection right, but it could be also the subject of the copyright.

Football club crests are the subject of the copyright, but they could also be protected via trademark.

In the end, stadiums are a kind of creative works of architecture and copyright protection. Architects are the holder of such copyright.

Mihajlo Jovicic, LL.M. in Intellectual Property Law (University of Belgrade Faculty of Law)

[1] Football club/national or international football association

Košmar o Beogradu

Žanr: Horor s puno strave i užasa koji spaja Prvu i Drugu Srbiju

Vreme čitanja: Dokle izdržite

Marko se vraćao umoran sa Fakulteta dramskih umetnosti. Jako mu je teško pala obrada horor žanra. Vratio se u svoj topli studentski dom, imao je i temperaturu. Brzo je zaspao. Bolest i stresan život studenta stopili su se u san:

Beograd 2050. godine. Prebivalište 98% građana Srbije. Tri godine je prošlo od kako je poslednja knjižara otišla u stečaj. Preostale knjige iskorišćene su za grejanje, dim se usmerava južno od Beograda jer tu skoro niko ne živi. U prečniku kruga dvojke postavljen je veliki crveni tepih. Crvenim tepihom svaki dan idu slavni Glumac i slavni sportista. Njihova publika ushičeno im kliče:

„Mi smo vernici, ali dosta nam je monoteizma. Ne želimo Isusa Hrista on nam više nije dobar. Želimo nove bogove, molimo vas budite vi naši bogovi. Klanjaćemo vam se svaki dan jer nas to čini užasno srećnim. I još jedna molbica ako možete malo da olakšate deset božijih zapovesti, thanks.“

Sportista pobeđuje svake pete godine jer je samo tada pošteno takmičenje. U ostalim slučajevima gubi, ali tv kutija kaže da je to namešteno i da je narod dužan da ga podržava, on je njihov i nemaju boljeg. Ako tv kutija tako kaže mora da je tako. Kad pobedi, Sportista narodu daje kriške leba Sava ali samo za 10 najbržih koji vataju leba.

Igara je već pružio, što ne bi malo i leba.

Prošlo je 3 meseca od kako je ženska fudbalska reprezentacija Srbije pobedila Češku 3:0 na stadionu u Velikom Gradištu, izgrađenom od donacija UEFE i otišla na Svetsko prvenstvo. Vest o tome emitovana je u 38 minutu 5. dnevnika na sledeći način:

„Fudbalerke Srbije zabeležile su važnu pobedu na gostovanju protiv Češke u Velikom Gradištu nadomak Praga, pred 10.000 Čeha. I dalje nije poznato zbog čega je domaćin pomerio utakmicu u selo pored Praga“.

Sportski novinar ne želi da objavi demanti Saveza, usled suviše malog značaja demantija. Otkud on zna gde je Veliko Gradište, zvučalo je nekako češki i on je mislio da je u Češkoj. Šta ima on da zna di je neko tamo selo, dovoljna mu je muka što mora da izveštava o ženskom fudbalu.

Prošlo je mesec dana od kad je ta ista reprezentacija postala viceprvak sveta u fudbalu, kapitenka koja je igrala sa slomljenom šakom plače od sreće ispod zastave Srbije. Publiku uvaženog Sportiste to ne zanima, ženski sport nije sport, a i ne priča se mnogo o tome na tv kutiji. Da to išta valja bili bi statusi na društvenim mrežama, pesme na Intranetu o njima i bend nazvan po opojnoj drogi koji bi pevao da upriliči slavlje. Udruženje za zaštitu i promociju rodne ravnopravnosti ne želi da se bavi ovim slučajem, zauzeti su peticijama za ukidanje mogućnosti zaključenja braka i nošenja suknji.

Glumac sa druge strane vodi dve svoje pratilje koje graciozno i sasvim elegantno šetaju po crvenom tepihu. Jako je bitno naglasiti da nisu slomile štikle. Svo troje su graciozni kao praziluk. Glumac traži od publike da mu se još jednom zahvali, jer bez Glumca ne bi postojala publika.

Na ovom mestu morate znati da kao što Sportista i sportista nisu isto tako ni Glumac i glumac nisu isto. Za razliku od Glumca koji na svakom kastingu dobije glavnu ulogu, glumci ne dobijaju ama baš nijednu.

Nakon što završe FDU ne mogu da dobiju prvu ulogu jer bivaju odbijeni sa obrazloženjem da nemaju nijednu ulogu. Za to vreme Glumac ide kod kikot-novinara. Kikot – novinar nije završio FPN, ni ne treba mu. Ima titulu rekordera u šlihtanju i publiku na dugme. Zajednička osobina Glumca i Kikota je da gde god se pojave upali se alarm za ekstremno visoko zagađenje društvene sredine.

Na kraju grada su kafane gde postoji samo piće da se naruči. Doktori hemije zaposleni kao naučni saradnici proučavaju hemijski sastav loze u nameri da je naprave što jačom, a da ne vata.

Na Velikom ratnom ostrvu je kamp ljudi koji su pošteno završili fakultet, njih je oko 5% po poslednjem popisu, te su proglašeni nacionalnom manjinom. Da preciziramo, u pitanju su ljudi koji nisu varali ni na jednom ispitu.

Jedan deo njih je odmah proglašeno ludim, kao i svi studenti književnosti i sociologije. Oko 30km jugoistočno održava se festival srpskog jezika. Bend Špric u duhu velike krize štedi srpski jezik koristeći samo pet reči, ostalo se uvozi sa Zapada.

Svadbi je sve više, svaku prati prosta ekonomska računica. Mladenci će pozvati što više ljudi, uključujući i ljude sa kojima ne bi popili kafu ni sa mlekom ni bez mleka, ni produženi ni kratki u velikoj, maloj ili srednjoj šolji. Dobro dođe da se priča po čaršiji da je bila masovna svadba. Poželjno je i da prihodi od poklona budu ispod troškova. Gostima je potrebno manje poznavanje mikroekonomije. Cilj je da poklon bude jeftiniji od hrane, da mogu lepo da se najedu džabe i njihova poseta svadbi će biti rentabilna. Slika za Instać ide obavezno pre, Instagram ne želi da učita sliku ako imaš 2kg viška.

U takvom gradu na centralnom trgu besedi se najviše o poštenju. Pominju se tu i neke kurve, doduše još nije do kraja utvrđeno u kom kontekstu. Niko neće da bude opozicija, pa je nadležni organ rešenjem postavio vlasnika džemare “Vladavina prava” da bude opozicija. On po ceo dan moli radnike da manje rade i naprave sindikat. Neće ni da čuju.

Strani investitor moli domaćine da ga odvedu na jagnjetinu u saču. Domaćin kaže da ga je sramota te prljave hrane i nudi mu čia seme sa polupraznim sažvrljndanim semenom.

Televizija objavljuje kako se pojavila nova opasna zarazna bolest i kako se vakcine ne bi smele nikako primati zbog mikročipa. Maske bi trebalo izbegavati uz poziv na poštovanje osnovnog ljudskog prava na zaštitu od nošenja brnjice… iiiiiiiiiiii……..

Marko se srećom probudio i shvatio da je sve to samo san. Uz zvuke Marša na Drinu Stanislava Biničkog užurbano se spremao za nove radne pobede.

Naravno, ovo je samo priča i svaka slučajnost sa stvarnium svetom je…slučajna. Hvala na poverenju!

Kako izgleda kada se pravo umeša u fudbal

Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. Igra 11 protiv 11 fudbalera u kojoj svako svakog može da pobedi. Tako izgleda romantizovana verzija fudbala. U stvarnosti stvari na terenu često se odlučuju faktorima koji se nalaze daleko od kapija stadiona. Iz tog razloga je konstatacija po kojoj je fudbal ogledalo društva apsolutno tačna. Sada ćete imati prilike u to da se uverite.

1. Šajberovo kolo u SFRJ

Sezona 1985/86 Prve savezne lige SFRJ u fudbalu. Pred poslednje kolo Crvena zvezda i Partizan imaju jednak broj bodova, Partizan ima za 1 gol bolju gol razliku od Zvezde. Kao što je to slučaj danas u engleskoj Premijer ligi, tako je i u SFRJ nekada u slučaju jednakog broja bodova presuđivala bolja gol razlika. U slučaju jednake gol razlike Zvezda ima prednost zbog boljeg međusobnog odnosa iz 2 utakmice. U poslednjem kolu Partizan je dočekao Željezničar, a Crvena zvezda je gostovala Sarajevu i jurila makar za 1 gol ubedljiviju pobedu u odnosu na pobedu Partizana nad Željezničarem. Utakmice su zakazane u isto vreme kako ne bi bilo nameštanja.

Kako to obično biva u životu pošteni sudija je presudio. Zvezdi nije dozvoljeno da odloži početak utakmice, dok je zahvaljujući glavnom sudiji Partizan svoju utakmicu počeo 15 minuta kasnije u odnosu na Zvezdu što je na kraju odlučilo prvaka Jugoslavije. I jedan i drugi tim su pobedili sa po 4:0, što je bilo dovoljno da Partizan zadrži prvo mesto na kraju. Ali…

Fudbalski savez Jugoslavije je zbog nameštanja poništio gotovo sve utakmice poslednjeg kola i naložio ponovno odigravanje. Svi su pristali osim Partizana. Zvezda je utakmicu u Sarajevu izgubila 2:1 i postala prvak usled činjenice da je Partizan utakmicu na svom terenu „izgubio“ za zelenim stolom sa jednim golom više – službenim rezultatom 3:0 bez izlaska na teren. Takođe, veliki broj klubova (uključujući Zvezdu i Partizan, ali i ostale klubove koji su učestvovali u nameštaljkama) kažnjen je tako što su narednu sezonu (1986/87) počeli sa – 6 bodova (tada su se za pobedu dobijala 2 boda, a za nerešen rezultat 1). Titula je otišla u (tada Socijalističku Republiku) Makedoniju ekipi Vardara. Ali…

Partizan je pokrenuo seriju žalbi i slučaj je došao do Suda udruženog rada koji je presudio da nema dokaza o nameštanju utakmica, te je Partizanu vraćena titula u sezoni 1985/86. Odluku Suda udruženog rada potvrdio je čak i Ustavni sud SFRJ. U skladu sa takvom odlukom, svima je poništena kazna oduzimanja 6 bodova na startu naredne sezone (1986/87) i titula je nakon presabiranja bodova i za tu sezonu dodeljena Partizanu. Ali…

Kako UEFA ne voli da joj se politika meša u sport, a naročito ne „neki tamo sud udruženog rada“ ona te 2 titule Partizanu nikada nije priznala te je Vardaru ostalo mesto u Kupu evropskih šampiona (preteča Lige šampiona) u sezoni 1987/88, do kojeg je došao kao prvak Jugoslavije u prethodnoj sezoni (na osnovu kazne oduzimanja po 6 bodova ostalim klubovima). Kup evropskih šampiona u sezoni 1986/87 u kojem je Zvezda stigla do 1/4 finala odavno je bio završen u trenutku kada su sudovi u SFRJ doneli svoje presude.

U zvaničnoj statistici Partizanu se vode 2 titule iz sezona 1985/86 i 1986/87.

2. Kazna Englezima zbog Hejsela i Zvezdina titula prvaka Evrope i sveta 1991. godine

Teško da će bilo koji jedanaesterac za srpski fudbal biti toliko značajan kao onaj koji je 1991. godine izveo Darko Pančev kada je savladao golmana Olimpik Marselja Olmetu u Bariju i time upisao Crvenu zvezdu u istoriju. Međutim, i tu je u najmanju ruku dobro došla mala asistencija prava.

Naime, 1985. godine se na stadionu Hejsel u Briselu tokom utakmice finala Kupa evropskih šampiona između Juventusa i Liverpula dogodila velika tragedija u kojoj je došlo do smrti 39 osoba. Tragedija je posledica ispada huligana, zbog kojeg je Engleska drakonski kažnjena. Njihovim klubovima zabranjeno je da igraju u Evropi narednih 5 sezona. Kazna je istekla taman jednu sezonu pre sezone u kojoj će Crvena zvezda postati prvak Evrope, ali…

Igrom slučaja u sezoni 1989/90 (sezona pre Zvezdine titule) prvak Engleske je bio upravo Liverpul koji je igrao u nesrećnom finalu na Hejselu 1985. godine i zbog čijih huligana je Engleska kažnjena. Liverpulu je produžena kazna na još jednu sezonu. Nakon prestanka kazne engleski klubovi su se suočili sa veoma niskim UEFA koeficijentom (prethodnih sezona nisu osvajali bodove jer su bili isključeni iz takmičenja) što je za posledicu imalo godine koje su morale proći pre nego što je Engleska ponovo došla do broja predstavnika u Evropi koji zaslužuje na osnovu kvaliteta fudbala i odgovarajućih pozicija za te klubove (da imaju direktan plasman u grupnu fazu umesto u kvalifikacije).

Ni ovo nije bilo sve. Prvak Holandije, Ajaks, je zbog incidenata navijača iz prethodne sezone takođe isključen iz Kupa evropskih šampiona za sezonu 1990/91.

Kad se sve sabere i oduzime Zvezda je u sezoni kada je postala prvak Evrope bila lišena konkurencije klubova iz Engleske i Holandije ( i to Liverpula i Ajaksa, tada su samo prvaci države u skladu sa nazivom takmičenja igrali Kup evropskih šampiona, UEFA nije dozvoljavala da ih bilo ko iz iste države zameni).

Nakon izbacivanja Ajaksa i Liverpula za zelenim stolom, na terenu su izbačeni Grashoper, Rendžers, Dinamo Drezden (u poslednjoj sezoni kada je Istočna Nemačka imala predstavnike), Bajern Minhen i Olimpik Marselj.

Zvezda je bila i ostala drugi klub iz Istočne Evrope koji je postao prvak Evrope u fudbalu i jedini ikada koji je uspeo da postane prvak sveta. Berlinski zid i gvozdena zavesa su pali. Naredna sezona bila je poslednja u kojoj je takmičenje nosilo naziv Kup evropskih šampiona (European Cup), ali i poslednja sve do sezone 1997/98 u kojoj je sada već Savezna Republika Jugoslavija imala svog predstavnika, zbog sankcija Organizacije ujedinjenih nacija. Od sezone 1992/93 pa do dana današnjeg takmičenje se zove UEFA Liga šampiona.

3. Kalčopoli i opet Zvezda

Sezone 2004/05 i 2005/06 u italijanskom fudbalu bile su obeležene velikim skandalima u pogledu nameštenih utakmica koje su direktno uticale na ishod prvenstva. To nije na čast Italiji. Skandal je otkriven, odgovornima su za krivična dela izrečene kazne zatvora, a neki su dobili i zabranu bavljenja fudbalom. To jeste na čast Italiji. Kažnjeni su i klubovi, s tim što su izrečene kazne klubovima nekoliko puta bile menjane, a konačne su bile dosta blaže od inicijalnih.

Za našu priču važna je sezona 2005/06, na kraju koje je Juventus bio prvi, Milan drugi, Inter (pravo ime kluba je Internacionale) treći, a Fiorentina četvrta.

Tada su prva 2 kluba išla direktno u grupnu fazu Lige šampiona, a treći i četvrti u kvalifikacije (počev od trećeg kola koje je tada bilo poslednje pred ulazak u LŠ).

Nakon izrečenih kazni Juventusu je oduzeta titula i raspoređen je na poslednje 20. mesto u toj sezoni, ostao je bez Evrope i izbačen je u Seriju B.

Juventusu je oduzeta titula osvojena i u prethodnoj sezoni (2004/05), odlučeno je da se u toj sezoni prvak Italije uopšte ne proglasi.

Milanu je oduzeto 30 bodova i inicijalno mu je zabranjeno da igra LŠ sledeće sezone. Nakon preinačenja kazne, dozvoljeno mu je takmičenje u LŠ, s tim što je morao da igra kvalifikacije umesto da ide direktno u grupnu fazu budući da je nakon oduzimanja 30 bodova pao na treće mesto.

Inter koji je po rezultatima bio treći završio je kao prvak Italije i plasirao se direktno u grupnu fazu Lige šampiona zajedno sa Romom koja je na kraju izbila na drugo mesto.

Kaznu oduzimanja 30 bodova dobili su i Lacio (ostao bez UEFA kupa) i Fiorentina (ostala bez kvalifikacija za Ligu šampiona).

Poslednji prvak Srbije i Crne Gore (iz sezone 2005/06), Crvena zvezda je nakon pobede nad irskim Kork sitijem imala tu nesreću da u poslednjem trećem kolu kvalifikacija za LŠ izvuče upravo Milan, koji nije ni trebao tu da se nađe (Milan je trebao ili direktno da ide u grupnu fazu LŠ što je zaslužio rezultatima na terenu ili da uopšte ne igra Evropu što je zaslužio kaznom koju je prvobitno dobio od Fudbalskog saveza Italije zbog nameštanja utakmica pre nego što je ona izmenjena).

Uprkos dobroj igri Zvezda je izgubila obe utakmice (1:0 u Milanu i 2:1 u Beogradu) te ostala bez plasmana u LŠ, da bi nakon toga odigrala još samo 2 utakmice u Evropi izgubivši obe utakmice od Slovana iz Libereca (češki klub) u 1. kolu UEFA kupa u kojem je nastavila takmičenje.

Koliko Zvezda nije imala sreće najbolje govori činjenica da je Milan u toj sezoni osvojio LŠ, a potom postao i prvak sveta 2007. godine. Milan je možda uspeo da bude najbolji u Evropi (i svetu naredne godine), ali nije uspeo da bude najbolji u Italiji u istoj toj sezoni. Seriju A su počeli sa kaznom od – 8 bodova i zauzeli tek četvrto mesto (da nisu bili kažnjeni bili bi treći). Prema tim rezultatima Milan je u narednoj sezoni (2007/08) ponovo trebao da igra kvalifikacije za LŠ. Odlukom UEFE, kao prvak Evrope dobio je direktno mesto u grupnoj fazi Lige šampiona.

Za razliku od Milana, Zvezda je nakon ranog ispadanja iz Evrope osvojila duplu krunu i postala prvi prvak Republike Srbije u njenoj istoriji. Na narednu titulu prvaka Srbije čekaće još 7 godina, a na narednu duplu krunu 14 godina.

I u naredna 2 učešća u LŠ, kada je za razliku od sezone 2006/07 uspela da uđe u grupnu fazu Zvezda će igrati sa klubovima koji su te godine osvajali to takmičenje (Liverpul koji je na Stadionu Rajko Mitić izgubio 2:0 i Bajern Minhen).

4. Steaua – klub bez imena

Kao što smo rekli, samo je još jedan klub iz Istočne Evrope uspeo da postane prvak Evrope. U pitanju je Steaua Bukurešt i to u sezoni 1985/86. Za razliku od Zvezde uspeli su da osvoje i Superkup Evrope (današnji UEFA Superkup) 1986. godine i da stignu do finala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1988/89. Takođe, za razliku od Zvezde, nisu uspeli da postanu prvaci sveta nakon što ih je 1986. godine argentinska River Plata porazila sa 1:0. U pitanju je klub koji je bio član Sportskog društva Steaua Bukurešt i koji je bio u vlasništvu Ministarstva narodne odbrane Rumunije, još od vremena socijalizma i Čaušeskua. Tako je bilo sve do 1998. godine kada se Steaua izdvaja iz sportskog društva i prelazi u ruke privatnog vlasnika.

No, Ministarstvo odbrane ne bi bilo ministarstvo odbrane kada bi dozvolilo da im se tako lako buši ono što je godinama stvarano. Tužili su Steauu tvrdeći da ne mogu da koriste to ime i taj grb i da je od 1998. godine to novi klub. Kao posledica serije sudskih sporova „privatna“ Steaua je morala da promeni ime u FCSB i da potpuno promeni grb 2017. godine. FCSB se takmiči u Prvoj ligi Rumunije i često igra evropska takmičenja (barem kvalifikacije), sa daleko manje uspeha od Crvene zvezde.

S druge strane, vojni klub Steaua (pod starim imenom i grbom) paralelno postoji i takmiči se u drugoj ligi Rumunije. Ostaje da se vidi kakav će biti ishod sudskih sporova i da li će klubu FCSB biti oduzete i sve titule pre 2003. godine, uključujući i onaj najvredniji pehar prvaka Evrope.

5. Rendžers – nije problem pasti, problem je ne podići se

Nakon što je bio prvak Škotske 54 puta, osvajač i dvostruki finalista Kupa pobednika kupova (preteča UEFA kupa i današnje Lige Evrope) kao i finalista UEFA kupa Rendžers je zapao u velike finansijske probleme 2012. godine. Otvoren je stečaj i uvedena prinudna uprava. S obzirom na to da nije postignut sporazum o reorganizaciji, cela imovina Rendžersa je prodata novoj kompaniji. Nije im dozvoljeno da zadrže mesto u Premijer ligi Škotske (iako je novi vlasnik to pokušao), već su izbačeni u četvrti stepen takmičenja u kojem su se takmičili od sezone 2012/13. Škotska premijer liga funkcioniše kao kompanija (kao i sve moderne profesionalne lige) u kojoj su ostali klubovi glasali protiv toga da Rendžers nakon stečaja bude u njihovoj Premijer ligi.

To nije pokolebalo navijače koji su i dalje pružali veliku podršku „četvrtoligašu“ koji je uspeo da se digne iz mrtvih i vrati u Premijer ligu Škotske tako što je za četiri sezone iz četvrtog uspeo da se vrati u prvi stepen takmičenja. Zahvaljujući toj činjenici Rendžers je jedini klub u istoriji Škotske koji je bio pobednik svakog takmičena na toj teritoriji. U sezoni 2020/21 postaju prvaci Škotske 55. put. Naredne sezone (2021/22) igraju finale Lige Evrope izbacivši na tom putu Crvenu zvezdu u 1/8 finala u najnesrećnijoj mogućoj utakmici koju je Zvezda mogla da zamisli.

6. Sport, politika i geografija

Postoje sledeće reprezentacije u Evropi koje kao punopravne članice UEFE igraju sva takmičenja, a nisu države – Engleska, Škotska, Vels, Severna Irska i Gibraltar (to je sve jedna država – Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske koja pod tim imenom igra isključivo na Olimpijskim igrama), Kosovo (sastavni deo Republike Srbije shodno Ustavu RS), Farska ostrva (sastavni deo Kraljevine Danske).

U Evropi jedino Država-grad Vatikan i Kneževina Monako nemaju svoje reprezentacije, Fudbalski klub Monako koji sve svoje utakmice igra na teritoriji Monaka igra u francuskoj Ligi 1 i u evropskim takmičenjima učestvuje kao francuski klub.

Izrael, Azerbejdžan, Jermenija, Gruzija i Kazahstan igraju sva evropska takmičenja iako geografski gledano nijednim svojim delom nisu u Evropi (isto važi i za države koje su mnogo manjim delom svoje teritorije geografski u Evropi – Rusiju i Tursku). Rusija je trenutno pod potpunim sankcijama UEFA (zabrana učešća klubova i reprezentacija u muškoj i ženskoj konkurenciji u svim uzrasnim kategorijama i zabrana organizacije takmičenja) zbog rata u Ukrajini. Belorusija je do nedavno bila pod istim tim sankcijama zbog političke situacije u toj državi (optužbe UEFE za teško kršenje ljudskih prava od strane vlasti), sada im je dozvoljeno da učestvuju uz kaznu da utakmice u kojima su domaćini moraju igrati na neutralnom terenu van svoje države (što važi kako za reprezentacije tako i za klubove) i bez prisustva publike. Do sada su te utakmice igrali u Novom Sadu i Bačkoj Topoli.

Zbog političkih razloga u istoj grupi u kvalifikacijama za evropska i svetska prvenstva ne mogu igrati: Jermenija i Azerbejdžan, Belorusija i Ukrajina, Gibraltar i Španija, Kosovo i Bosna i Hercegovina, Kosovo i Srbija.

Ima ovoga još, ali nemam više papira.

Da li dostavljač hrane može dobiti otkaz zbog SMS poruke mušteriji (II deo – društveni aspekti)

U prvom tekstu bavili smo se pravnim aspektima ove teme:

Da li dostavljač hrane može dobiti otkaz zbog SMS poruke mušteriji ? (I deo – pravni aspekti)

Sada se polako prebacujemo na kreativniju (i po meni bitniju) temu društvenog aspekta događaja. Da li je ovo tema o kojoj baš svako može da priča šta hoće ? Da ? Da li se svako trudi da bude objektivan, racionalan i logički dosledan ? Uglavnom to nije tako.

Krenućemo od medija.

Mediji žele da povećaju gledanost kako bi povećali prihode i u krajnjoj liniji profit. Leto je period kada ljudi idu na godišnje odmore, kada nema po pravilu nekih velikih društveno-političkih tema. I onda je jedna ovakva stvar fenomenalna za medije da povećaju gledanost. Postoje dve grupe ljudi koji imaju različita mišljenja, podele se podstiču jer i jedni i drugi gledaju emisije. Uvek dobro dođe i da se neko u takvim situacijama javno zgrozi. Neka poznata ličnost, čisto da podseti publiku i ostale medije da postoji. Javno zgražavanje odnosi prevagu nad kritičkom pristupu problemu.

Sada ćemo proći kroz nekoliko vidova socijalne interakcije, što je veoma bitno za razumevanje čitavog društvenog aspekta problema.

Prvi, da se socijalna interakcija jednoj osobi ne dopada, a da osoba koja započinje takvu interakciju ne može to razumno pretpostaviti. Ako kažete nekome dobar dan ili nešto slično, a druga osoba vas otera u pičku materinu, tada to znači da vaše započinjanje socijalne interakcije nije prijalo drugoj osobi iz ko zna kog razloga. Međutim, vi to niste mogli razumno pretpostaviti. Vi niste odgovorni za to što se drugoj osobi to ne dopada ili zbog toga što se oseća loše.

Drugi, da osoba koja započinje socijalnu interakciju može razumno pretpostaviti da se drugoj osobi ta interakcija neće dopasti. Ako sam ja dostavljač i krenem u interakciju sa drugom osobom (devojkom) čije lične podatke imam samo radi dostave hrane, razumno mogu pretpostaviti da se to njoj neće dopasti. Možda će se i uplašiti jer znam gde živi i kako se zove. Zbog toga je takvo ponašanje neprofesionalno, bezobrazno, možemo čak reći i bezosećajno (ja sam pretpostavio da će se neko verovatno osećati loše, pa sam ipak ušao u socijalnu interakciju).

Treći, kada mogu razumno pretpostaviti da se nekome nešto neće dopasti, ali se to njemu ipak dopadne. Da se ovoj devojci postupak dostavljača (ili sam dostavljač) dopao, ja ne bih imao o čemu da pišem. Mislite li da se ne dešava (i to ne samo u Srbiji već i u svetu) da se neko postavi krajnje neprofesionalno i da mu to jednostavno prođe jer se drugoj osobi to sviđa ? Ti si se poneo na način koji je objektivno nekorektan, ali meni se to sviđa tako da sve ok.

Kada je reč o nasilju (koje može biti ne samo fizičko, već i verbalno kada nekome kažete “Kurvo glupa” ili slično) ono je uvek nepoželjno jer je uvek nepovoljno po drugu osobu.

Četvrti, kada postoji socijalna interakcija pozitivna po obe osobe koja je štetna po treću osobu i koja je negativna po društvo u celini. Npr. kada šef završi sa jednom od četiri zaposlene, njoj omogući bolje radno mesto, poveća platu, vodi je na službene puteve, stručna usavršavanja i sl. Oboje su time zadovoljni. Logično, niko od njih dvoje nema podsticaj da to prijavi ili se tome usprotivi. Ko trpi, trpe preostale 3 zaposlene. Nekada to nije kršenje zakona, nekada jeste. A i kada jeste veliko je pitanje da li te 3 zaposlene mogu to da prijave, jer se zameraju “moćnijem” od sebe. Drugi primer. Režiser se “zaljubi” u glumicu na kastingu, pa njoj dodeljuje sve uloge. Druga glumica koja nije htela ništa sa tim režiserom (ili mu se nije dopala, a i da jeste ne bi htela ništa sa njim) ne dobije ulogu.

Kako društvo percipira probleme:

Kao što smo videli od cele ove priče napravila se afera. To dalje znači da je ovaj slučaj nešto što bi trebalo da je u Srbiji neuobičajeno. Logički sledi da je naše društvo:

Dostiglo toliko visok nivo poštovanja prava žena, da smo tik ispod Skandinavije i da možemo potpuno ravnopravno da se uklopimo u društveno-politički kontekst Evropske unije (makar po ovom pitanju). Svi teži slučajevi su iskorenjeni i suzbijeni, pa je čudno kako je neko mogao toliko da ide protiv društvenih vrednosti i to u najnegativnijem mogućem smislu;

ili

Oguglalo na sve druge stvari koje tretira kao “normalne” i uobičajene. Sasvim je ok da se neko u restoranu brutalno izdere i ispsuje radnicu jer nije stigla na vreme da ga usluži. Sasvim je ok da jedna žena brutalno izvređa drugu ženu koja ide preko reda u domu zdravlja pozivajući se na to da je trudnica, pri čemu je ova što je vređa psuje i baca kletve na još nerođenu decu. Nisam nikada čuo da neko poteže tu temu u medijima. Jer, to je u našem društvu normalno.

Hajde još neke primere da nađemo. O nasilju se u medijima priča i to je dobro. Ali, koliko se mediji bave žrtvama nasilja koje su siromašne, sa malim društvenim uticajem ? Ne kažem da jednaku zaštitu ne zaslužuju žrtve nasilje koje su bogate i čiji je društveni uticaj veći (hvala Bogu da one imaju veću mogućnost da skrenu pažnju na sebe i da dođu do institucija), ali šta je sa onima koji to nisu? Koliko se mediji i društvo bave njima (to ne znači da nema medija i profesionalaca u novinarstvu koji se time ne bave, njimas svaka čast) ?

Koliko se mediji bave situacijom koju sam opisao kao četvrti vid socijalne interakcije ? Koliko se u društvu ukazuje na to od strane raznih aktivista ?

Koliko medija će ići po domovima zdravlja u Srbiji i baviti se zdravstvenom zaštitom žena. Pa će reći ovi lekari rade vrhunski posao, postoji oprema i dovoljan broj zaposlenih, a ovde je jako loša situacija jer fali kadra, neljubazni su, organizacija je nikakva (bez da neko prijavi neko teško kršenje prava, a možda ni tad).

Da li je ova tema postala aktuelna jer je dostavljač bio neprofesionalan i nekorektan ili zbog toga što se nije svideo mušteriji ili zbog toga što je dobio otkaz ?

Da pohvalimo, sad je aktuelna tema akušerskog nasilja koje je pogrešno nazvano. To je nasilje pojedinih ljudi koji rade u medicinskog struci i koji kaljaju čast i ugled te profesije. Pritom, bavimo se samo jednom tematikom sada.

Sami odgovorite da li je tačan prvi ili drugi ponuđeni odgovor.

Srećom, ono što mediji i aktivisti propuste da kažu, kažem ja u svojoj priči Beogradska elegija napisanoj u oktobru 2020. godine:

Beogradska elegija

I za kraj, izaći ću malo iz teme i postaviti sledeće pitanje:

Kada će se u ovom društvo pokrenuti tema o prepisivanju, odnosno da li je prepisivanje ok ili nije ok ? Da li je uopšte bitno pričati o tome ?

Na slici koju sam izabrao za ovaj tekst nalazi se Vasko žabata. Njega narod voli pa sam ga zato stavio. Mesto mu je u ovom tekstu. Bezbolno je popularan.

Napomena: Naravno da postoje i mediji koji časno i profesionalno rade svoj posao. Naravno da postoje i aktivisti koji ukazuju na probleme koje sam naveo. Ja sam pisao o nečemu što mi se čini kao generalni trend.

Da li dostavljač hrane može dobiti otkaz zbog SMS poruke mušteriji ? (I deo – pravni aspekti)

Srbiju već nekoliko dana trese afera otkaza dostavljaču hrane (osobi muškog pola) koji je nakon izvršene usluge zloupotrebio broj mobilnog telefona mušterije (mušterija je ženskog pola) da bi je muvao, te poslao SMS poruku u kojoj je pitao kakva je hrana. Mušterija je njega prijavila njegovoj kompaniji nakon čega je kompanija objavila da je dostavljač dobio otkaz. Srbija se kao i uvek skandalizovala i podelila. U ovom tekstu proći ću kroz pravni aspekt ovog događaja, dok će naredni tekst biti posvećen društvenom aspektu.

Pravno gledano, slučaj je jednostavan isto kao i odgovor na pitanje da li je obavezna vakcinacija u skladu sa Ustavom. 1/1. S obzirom da je slučaj dosadno jednostavan malo ćemo pokušati da ga začinimo.

Pitanje koje se prvo postavlja je kako je zapravo dostavljač angažovan, od toga zavisi da li on može dobiti otkaz.

a) Šta se verovatno dogodilo ?

Otkaz može dobiti samo zaposleni (lice koje je u radnom odnosu odnosno koje je zaključilo ugovor o radu ili je faktički stupilo na rad bez ugovora, budući da zakon i ova lica kategoriše kao lica koja su u radnom odnosu).

Kada vi nekoga zaposlite (bez obzira da li je to na neodređeno ili na određeno vreme) osim što imate troškove poreza i doprinosa vi imate i brojne druge obaveze prema tom licu (pored obaveze da mu isplaćujete zaradu koja ne može biti niža od minimalca). Te obaveze su suštinski njegova prava koja morate da poštujete (odmor u toku rada, dnevni odmor, nedeljni odmor, godišnji odmor, naknada zarade za bolovanje i sl.).

Jedno od tih prava je i postupak u slučaju otkaza ugovora o radu. Da biste nekome dali otkaz zbog toga što je svojom krivicom povredio radnu obavezu ili je povredio radnu disciplinu, vi prvo morate da mu predočite sve relevantne činjenice (i dokaze koje imate protiv njega) i da mu ostavite rok od najmanje 8 dana da se on na to izjasni (izjasniti se može i sindikat čiji je član). Tek nakon proteka tog roka vi mu možete dostaviti rešenje o otkazu ugovora o radu, pri čemu ste dužni da ga poučite o pravu da pred sudom u parničnom postupku traži poništaj otkaza.

S druge strane, ako tog istog radnika angažujete preko drugog ugovora (ugovor o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o delu, ugovor o dopunskom radu) ili ugovor o saradnji u slučaju kada se to drugo lice registruje kao preduzetnik vi nemate nikakve obaveze iz radnog odnosa.

Dakle, može da radi 24/7 bez odmora i možete raskinuti saradnju sa njim kada god su ispunjeni uslovi koje vi samostalno ugovarate (možete bez ikakvih problema predvideti u ugovoru da ćete ga otpustiti kada vam se prohte).

Iz ovog razloga poslodavci gledaju da, kada god mogu angažuju radnika van radnog odnosa. Više im se isplati. Pretpostavljam da je i ovaj dostavljač bio angažovan na taj način, odnosno van radnog odnosa.

Onoga trenutka kada je on uradio to što je uradio on nije ispunio obavezu iz ugovora da se uzdrži od činjenja (od korišćenja ličnih podataka mušterije u svrhe izvan dostave hrane) i kompanija je izvršila jednostrani raskid ugovora, te na taj način prekinula saradnju.

Kraj priče. Otkaza (verovatno, jer ne znamo pouzdano sve činjenice) nije ni bilo jer ne možete dati otkaz nekome ko nije vaš zaposleni, ko nije u radnom odnosu. Pravo ugovore van radnog odnosa tretira kao privremena angažovanja radnika (koja bi tim radnicima trebali biti sporedan izvor prihoda i ne bi trebali biti glavni posao) te zato ostavlja mogućnost poslodavcu da prekine saradnju maltene kada god hoće.

Pitanje br. 1: Da li je kompanija koja je dostavljač imala prava da prekine saradnju. Nedvosmisleno da, tu nema prostora za tumačenje.

b) Šta bi bilo da je dostavljač zaposlen ?

Ni ovde nema dileme da je on skrivio povredu radne obaveze i da ima osnova za pokretanje disciplinskog postupka. Međutim, on za 2 dana ne bi mogao dobiti otkaz, već maksimalno pokretanje disciplinskog postupka i eventualno udaljenje sa rada do okonačnja (uz naknadu zarade do 1/4 odnosno 1/3 ako izdržava porodicu). Mora da protekne rok u kojem on ima pravo da se izjasni, da iznese svoju stranu priče. Nakon toga poslodavac donosi odluku.

Ono što priču čini interesantnom je to što otkaz ugovora o radu nije jedina opcija. To je najteža disciplinska sankcija i primenjuje se kad je povreda radne obaveze tako teška da ne postoje uslovi da zaposleni nastavi da radi (nema druge šanse). Kada povreda radne obaveze nije toliko teška, može se izreći jedna od 3 discplinske sankcije:

Privremeno udaljenje sa rada do 15 radnih dana bez prava na naknadu zarade (ostavite nekog više od pola meseca bez zarade i bez posla);
Umanjenje zarade do 20% od osnovne zarade koje može trajati do 3 meseca u odnosu na mesec u kojem je izrečena ova disciplinska mera (faktička novčana kazna)
Upozorenje pred otkaz ugovora o radu (opomena da ukoliko se povreda radne obaveze u roku od narednih 6 meseci još jednom ponovi, zaposleni će dobiti otkaz bez prethodnog upozorenja).

Da je dostavljač bio zaposlen, pitanje ne bi bilo da li je zaslužio kaznu, već da li je ta povreda radne obaveze takva da mora dobiti otkaz ili može dobiti još jednu šansu (da prođe sa opomenom, novčanom kaznom ili sa privremenim udaljenjem).

S jedne strane, uz neko iskreno kajanje i dobro prethodno ponašanje zaposlenog, možda bi i mogao proći sa strogim upozorenjem.

Sa druge strane, uzevši u obzir prirodu posla kompanija koje vrše dostavu gde je osnov poverenje da vi nećete zloupotrebiti nečije vrlo osetljive lične podatke (ime i prezime, broj telefona, adresu), da je mušterija bila žena koju je dostavljač muvao (žene su po pravilu više fizički ugrožene nego muškarci) i položaj kompanije na tržištu deluje da je otkaz ugovora o radu (prestanak radnog odnosa) ipak primerena mera.

Da se ta kompanija na vreme nije ogradila, njena reputacija na tržištu bi drastično opala, samim tim i broj korisnika, samim tim i prihod. Rivalske kompanije ne bi propustile takvu šansu da se istaknu time što za razliku od konkurencije oni ne zloupotrebljavaju lične podatke i što njihovi dostavljači poštuju mušterije.

Na kraju krajeva, kompanija je morala da se jasno ogradi da ne bi došla u pitanje njena prekršajna odgovornost po osnovu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (obrada podataka suprotno svrsi prikupljanja).

c) Da li se dostavljač „pravno ogrešio“ o mušteriju ?

Postoji krivično delo proganjanje koje se goni po slubenoj dužnosti i čija je radnja izvršenja između ostalog kada neko bez nečijeg odobrenja zloupotrebljava podatke o ličnosti drugog lica radi naručivanja robe ili usluge.

Međutim, da bi krivično delo bilo izvršeo neohodno je da se ta radnja vrši u toku određenog vremenskog perioda i to uporno. Za to je propisana kazna novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine (što znači može i odlaganje krivičnog gonjenja – oportunitet, platiš nekih 30.000 do 100.000 dinara, bude odbačena krivična prijava i završi se sve). Međutim, ovde definitivno nije to slučaj jer radnja koja je preduzeta jednom ne može da se podvede kao radnja koja se preduzima uporno tokom određenog vremenskog perioda.

Pitanje br. 2: Da li ima krivičnog dela dostavljača – nema;

Pogledajmo sada prekršaje. Kao što smo rekli, obrada (pod koju potpada i upotreba) podataka suprotno svrsi (ovde je svrha isključivo naručivanje hrane, ne muvanje) je prekršaj propisan Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Za taj prekršaj propisana je novčana kazna u iznosu od 30.000 do 2.000.000 dinara za pravna lica. Kompanija jeste pravno lice, međutim njenog prekršaja nema iz razloga što ona niti je dala nalog niti saglasnost dostavljaču da zloupotrebi podatke (preduzela je sve razumne mere da se to ne dogodi).

Kada je reč o prekršajnoj odgovornosti dostavljača, o tome se može govoriti (tu je mušterija oštećeni). Ukoliko je registrovan kao preduzetnik, propisana je novčana kazna u iznosu od 20.000 do 500.000 dinara. Ukoliko nije preduzetnik, propisana je novčana kazna u iznosu od 5.000 do 150.000 dinara.

Da li je dostavljač svojim postupkom prouzrokovao nematerijalnu ili materijalnu štetu mušteriji, pa ona ima pravo da traži naknadu štete od dostavljača/kompanije? Naše pravo priznaje uzak krug slučajeva kada možete potraživati naknadu nematerijalne štete (fizički bol, strah, naruženost, krivična dela protiv polnih sloboda, smrt bliskog lica). Ovde toga nema.

Disclaimer: Ovo je opšta analiza na osnovu javno saopštenih činjenica (koje su u stvarnosti možda i drugačije).

Sledeći tekst će se baviti društvenim aspektima ovog događaja. Meni će to biti mnogo zanimljiviji tekst.

Da li je Srbija sportska nacija ? (odnos blagostanja države i sporta)

Motiv za ovaj tekst bio je nedavni poraz vaterpolo reprezantacije Srbije od Hrvatske (12:14) u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Budimpešti. U sportu gde smo ne tako davno istovremeno bili olimpijski prvaci, svetski prvaci, evropski prvaci, pobednici Svetske lige i pobednici Svetskog kupa došli smo do toga da na 2 poslednja Svetska prvenstva i na poslednjem Evropskom prvenstvu ne možemo da prođemo četvrtfinale i da osvajamo 5. mesta. U međuvremenu, košarkaši su izgubili od Letonije i zakomplivali plasman na Svetsko prvenstvo.

Sport je jedna od (nažalost) retkih sfera života u kojoj građani Srbiju vide kao ekstremno uspešnu državu. Kao jednu pravu sportsku naciju. Dva su interesantna pitanja koja se tu postavljaju. Prvo, da li je Srbija zaista toliko uspešna u sportu ? Drugo, šta je potrebno za takav uspeh ?

1. Sportski rezultati Srbije

Da li je Srbija velesila u sportu ? Postoji mnogo statističkih parametara koji se koriste radi odgovora na to pitanje i svaki se može iskoristiti radi potkrepljivanja te tvrdnje. U suštini, emocije koriguju objektivne zaključke. Ja ću zbog toga početi od objektivnih rezultatskih kriterijuma. Od najznačajnijeg sportskog takmičenja – Olimpijskih igara.

Letnje OI:

Broj učesnika

Počnimo naravno ispočetka (odakle drugde).

Srbija je u Tokiju 2021. godine imala ukupno 86 predstavnika u 14 sportova (od ukupno 33 sporta). Dakle, nismo imali predstavnike u većini sportova (vaterpolo se zvanično vodi kao sportska disciplina u okviru sportova u vodi (Aquatics) pri čemu su ostale discipline u tom sportu plivanje, skokovi u vodu, sinhrono plivanje i plivački maraton (plivanje na otvorenim vodama)). Po broju sportista bili smo 36. država od ukupno 206.

Ovde treba uzeti u obzir da nisu učestvovali odbojkaši i košarkaši (24 predstavnika manje samo po tom osnovu) i da smo zbog toga imali najmanji broj učesnika od kada Srbija nastupa kao samostalna država (2008: 92 učesnika, 2012: 116, 2016: 103). S druge strane olimpijski program se stalno proširuje sa novim sportovima i takmičenjima, te je u Tokiju učestvovao najveći broj sportista do sada (preko 11 000).

Ukoliko se poredimo sa regionom, Slovenija je imala 65 učesnika dok je Hrvatska imala 108.

(grafički prikaz broja sportista po učesnicima Letnjih OI Tokio 2020 (održane 2021. godine), izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/2020_Summer_Olympics )

Rezultati

Rezultati su bili najbolji od kada je Srbija (p)ostala nezavisna. Devet medalja (3 zlatne, 1 srebrna i 5 bronzanih) i 28. mesto u konačnom plasmanu od 93 učesnika koji su osvojili medalje (u konačnom plasmanu se gleda prvo broj zlatnih medalja, zatim broj srebrnih medalja i na kraju bronzanih medalja, ukupan broj medalja nije relevantan).

Iza nas su ostale (neke) države koje su ili bogatije ili imaju veći broj stanovnika (Belgija, Turska, Grčka, Južna Afrika, Portugalija, Egipat, Austrija, Argentina).

Slovenija je bila 31. (3 zlatne, 1 srebrna i 1 bronzana medalja = 5 medalja), Severna Makedonija uzela je 1 srebrnu medalju dok su Crna Gora i BIH ostale bez medalja.

S druge strane ispred Srbije su bile Hrvatska, Kenija, Mađarska, Kuba.

Na prethodnim OI imali smo sledeći uspeh (period od 2008. godine do 2016. godine):

2008: 0 zlata, 1 srebro, 2 bronze = 3 medalje – 61. mesto;

2012: 1 zlato, 1 srebro, 2 bronze = 4 medalje – 42. mesto

2016: 2 zlata, 4 srebra, 2 bronze = 8 medalja – 32. mesto

Interesantno je da je Slovenija u ovom periodu bila ili iza nas ili izjednačena dok je Hrvatska bila uvek ispred nas. Na OI 2016. godine Hrvatska ostvaruje jedan zaista sjajan rezultat, 17. mesto (10 medalja ukupno, od čega 5 zlatnih, 3 srebrne i 2 bronzane).

Zimske OI: (tužna priča)

Tužna priča i za nas i za svet. Za razliku od letnjih OI gde učestvuju sve države sveta, na zimskim uvek učestvuje manje od 100 (u Pekingu 2022. godine je učestvovala 91 država u ukupno 7 sportova koji obuhvataju 15 sportskih disciplina).

Fascinanto je da je svega 5 država od 91 iz Afrike (0,05 %), a od 2 871 učesnika iz Afrike je došlo 6 (0,002%).

(grafički prikaz broja sportista po učesnicima Zimskih OI Peking 2022, izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/2022_Winter_Olympics )

Srbija je na ovim Zimskim olimpiskim igrama inicijalno ostvarila pravo na 5 predstavnika, da bi na kraju učestvovala samo sa 2 predstavnika u 1 sportu.

Uočljiv je trend smanjenja broja učesnika iz Srbije (2010: 10 predstavnika u 3 sporta, 2014: 8 predstavnika u 3 sporta, 2018: 4 predstavnika u 1 sportu).

Ovim trendom 2026. godine stići ćemo na pozitivnu 0 i upisati se u listu mučenih afričkih država koje ne učestvuju na OI.

Komšije (Slovenija i Hrvatska) šalju veće olimpijske delegacije uz ogromnu razliku u broju sportista kada poredimo Sloveniju sa Hrvatskom, a naročito sa Srbijom (2022: Slovenija 44 predstavnika, Hrvatska 11, 2018: Slovenija 71 predstavnik, Hrvatska 19).

Interesantno je da su 2022. godine po prvi put više predstavnika od Srbije imale BIH (6), Severna Makedonija i Crna Gora (po 3). Delegacija tzv. Kosova je imala 2 predstavnika.

Rezultati

Srbija nikada od samostalnosti nije osvojila medalju na Zimskim olimpijskim igrama (u Pekingu 2022. godine medalje je osvojilo ukupno 29 država). Nažalost, daleko smo od bilo kakve borbe za medalju.

Slovenija je bila 15. u konačnom plasmanu sa 7 medalja (2 zlatne, 3 srebrne i 2 bronzane) i nije im prvi put da naprave takav rezultat.

Hrvatska ima bolje rezultate od Srbije, ali poslednja 2 puta nije uspela da stigne do medalje.

Ostale ex-yu države su jednako ’’uspešne“ kao Srbija.

2. Koji su to faktori uspeha u sportu ?

Klima: Apsolutno da, pogotovo kod zimskih sportova (ali i kod nekih letnjih kao što su veslanje, kajak, jedrenje i sl. ).

Broj stanovnika: Apsolutno da, što veći broj stanovnika to veća baza iz koje se mogu tražiti budući vrhunski sportisti.

Talenat: Relativno.

Prkos i nacionalni ponos: Ne.

Ključni faktor je novac i količina resursa koji se ulažu u sport. Sport je investicija.

Da, tačno je da u Africi nema snega pa da ne mogu da skijaju.

Međutim, da li možda ima snega u Australiji i Novom Zelandu koji šalju sasvim solidan broj sportista ?

Svakako ga ima manje nego u Srbiji kojoj ni sneg ne pomaže da u zimskim sportovima bude bolja.

Zimski sportovi su izuzetno skupi. Za skijaške sportove morate imati planine, ski skakaonice, veštački sneg, prateću opremu. Za klizačke sportove potrebne su ledene dvorane u kojima će cele godine da se održava ledena površina.

I neki letnji sportovi su skupi (za plivanje i vaterpolo potreban je bazen što je mnogo skuplje održavati od fudbalskog stadiona, za jedrenje i konjički sport takođe je potrebna posebna infrastruktura).

Ako nemate uslova da obezbedite bavljenje određenim sportom (što je slučaj sa zimskim sportovima u najvećem broju država sveta), morate da „zakupite“ sportska borilišta u drugim državama i da pošaljete sportiste tamo. To drastično povećava troškove rezultata.

Za razliku od letnjih sportova koji su relativno jeftini, zimski sportovi su toliko skupi da nam omogućavaju da vidimo golim okom ekonomski jaz između bogatih i siromašnih država.

Pored toga, jaz postoji čak i kada posmatramo letnje sportove. Pažljivo pogledajte prvu sliku i uočićete koliko afričkih država šalje više od 30 predstavnika (ja ih ne vidim više od 8, s tim što su tih 8 država najbogatije afričke države).

Dodajmo da je na poslednjim Zimskim olimpijskim igrama medalje osvojilo 29 država, pri čemu su “najsiromašnije“ po imenima Slovačka i Belorusija.

Na poslednjim Letnjim olimpijskim igrama medalje su osvojile 93 države (među kojima su Bocvana, Gana, Burkina Faso, Uzbekistan, Jamajka).

Kao što vidimo leti su svi jednaki, a kad dođe zima neki su malo jednakiji od drugih.

3. Da li je Srbija sportska nacija ?

Svako može izvući svoj zaključak na osnovu prezentovanih činjenica.

Samo, manite se argumenta da na OI ima puno sportova koji nisu bitni. Svaki sport je bitan, razlikuje se samo popularnost u nekoj državi. Kao što mi “ne znamo“ šta su hokej na travi, triatlon, streličarstvo, badminton, golf, moderni petoboj, tako neko “ne zna“ šta su rvanje, vaterpolo, tekvondo i sl.

Da ne pominjemo gimnastiku kao bazični sport sa tradicijom u kojem ne možemo ni da se približimo učešću na Olimpijskim igrama.

Srbija jeste bolja u sportu nego u nekim drugim sferama (veliko je pitanje da li je to dobro ili nije, ili možda nije ni pitanje).

S obzirom na ekonomski položaj (u svetskim razmerama) i broj stanovnika mogli bismo reći da imamo sasvim solidne rezultate.

Ipak, daleko smo od sportske velesile (nismo čak ni regionalna).

Slede 3 zaključka za kraj:

Koliko para toliko medalja (pare su input, medalje output). Kao i u svakom preduzetničkom poduhvatu.

Svi eksterni razlozi (klima potrebna za bavljenje određenim sportom, popularnost, broj stanovnika) samo poskupljuju troškove rezultata;

Ocena uspeha u sportu zasniva se na odnosu rezultata i investicije. Zbog toga je uvek neophodno imati u vidu koliko se ulaže u sport i da li je to ulaganje proizvelo željeni rezultat.

U narednom tekstu o tome kako bi Srbija mogla postati sportska nacija i zbog čega se to građanima ne bi baš dopalo.

Humanost ne postoji (onakvom kakvom je zamišljaš)

Bila je to 2014. godina. Strašne poplave obrušile su se na našu državu. Mnogo ljudi je volontiralo u nameri da pomogne na bilo koji način. Mnogo ljudi je delilo svoje fotografije putem društvenih mreža u nameri da drugima pokažu da brinu o drugima. U moru volontera, bio je i jedan momak koji je tada imao 17 godina i koji je igrom sudbine volontirao u hotelu Slavija. Taj momak je hteo da pomogne sebi. Hteo je da ne ide na časove u školu (pre svega), hteo je da stekne novo iskustvo, da upozna nove ljude i da oseća pripadnost zajednici tako što će joj koristiti i tako što će pomagati. Taj momak sam bio ja. Da li iz ovoga sledi da su svi drugi bili humani, a ja to nisam bio ? Da li sledi da sam ja jedini human, a niko od njih nije ?

Da li si ikada sedeo/la na kafi sa nekim da bi toj osobi bilo dobro ? Naravno da ne. Čovek je ljudsko biće koje ima svoje potrebe, materijalne i nematerijalne. On u svakoj situaciji gleda da te potrebe zadovolji. To je prirodno i to ne zavisi od volje čoveka. Sad će neko reći zbog čega onda taj čovek ne ubija sve redom i ne otima im novac. Ukoliko bi to uradio osećao bi autonomnu moralnu sankciju (kajanje), kolektivnu moralnu sankciju (bojkot zajednice) i hladnoću zatvorske ćelije za mnogaja ljeta. Neće to zadovoljiti njegove potrebe. A šta hoće ?

Kada čovek izađe na piće sa nekim on to radi zbog sebe. On to radi zato što se oseća lepo, ili iz nekog drugog razloga smatra da je to korisno po njega (npr. steći će poslovni kontakt ili opravdanje da traži sutra neku uslugu). Uzmimo za potrebe ovog teksta samo nematerijalne potrebe. Provodeći tih 2 sata sa nekim ti zadovoljavaš različite nematerijalne potrebe (potrebe za socijalizacijom, stičeš nova znanja, slušaš nešto što ti je interesantno, opuštaš se…). Dakle, nešto dobijaš. Sve što važi za tebe važi i za tu drugu osobu tako da lako možemo zaključiti da i ona nešto dobija. Iz toga sledi da oboje morate nešto da date da bi nešto dobili. I to je fer. Nema besplatnog ručka (osim u slučaju čašćavanja, mada ni tada ručak ne mora biti besplatan!).

Vratimo se sada na humanost. Pomoć drugima radi pomoći. Da li si se nekada zapitao/la šta dobijaš kada pomažeš drugima ? Da li si očekivao/la neku korist za tu pomoć ? Ako je odgovor potvrdan, onda tu humanosti nema. Ako je odgovor negativan, onda tu nešto nije u redu. Zbog čega bi neko radio nešto od čega nema nikakve koristi već isključivo štetu ?

Čovek je human isključivo zbog sebe. Kada god uplaćuje donaciju za bolesnu decu, pomaže nekome da obavi neki posao, uzima macu sa ulice, donira krv, čovek to radi zbog sebe. Radi to jer se tako bolje oseća i jer ga to čini srećni(ji)m. Radi to jer ga to ispunjava. Radi to jer je to siguran pokazatelj da je doprineo zajednici. Radi to jer će zbog tog jednog postupka s ponosom moći da kaže da nije samo uzeo, već da je i dao. I to je fer. Zbog toga ćemo reč humanost zameniti jednom lepšom rečju koja iskrenije zvuči – čovekoljublje. Nema čovekoljublja bez iskrenosti, bez potrebe da čineći drugoga srećnim učiniš sebe srećnim, jer to znači da zaista voliš čoveka. Da tebe čini srećnim kada je neko srećan ili makar manje tužan.

Isto je sa životinjama. Ljudi ne vole životinje, već vole ono što im životinje daju. Da bi od životinja dobili ljubav oni moraju i da je daju. Kada nahraniš životinju ili joj namestiš mesto za spavanje ti to radiš jer si zahvalan/a za ljubav koju od te životinje dobijaš i zato što želiš da je dobijaš i dalje. Pritom, za razliku od čoveka životinja je uvek iskrena. Životinja ne može da te prevari, čovek može.

Šta onda ako neko pomaže (ili se predstavlja kao da pomaže) nekome, a to ga ne čini istinski srećnim. E, to je onda problem. Onda moraš da se zapitaš koju to potrebu takva osoba zadovoljava ako ne zadovoljava nematerijalnu potrebu da se lepo oseća ? Problem u najavi.

Za kraj, par tema za razmišljanje:

Da li je gluma laž ?

Da li je problem ako se ne raduješ tuđoj sreći (ovo je trik pitanje)

Koliko ljudi na televiziji si video/la da osećaju, saosećaju, osuđuju nečoveštvo, a da su iskreni ? Da li je broj iskrenih ljudi prešao cenzus od 3 % ?

Koliki deo cene koju platiš u restoranu/kafiću se odnosi na hranu i piće ?

Na neka od ovih pitanja svoju verziju odgovora ponudiću u nekom sledećem tekstu.

Do tada, predlažem da budeš malo sebičan/na i alternativno (ili pak kumulativno):

potražiš sajtove fondacija koje pomažu bolesnoj deci (ne bih da reklamiram neku određenu fondaciju jer bi neko mogao osnovano sumnjati da je moj tekst neiskren) i pošalješ SMS poruku;

doniraš krv (ukoliko imaš zdravstvene mogućnosti za tako nešto);

kupiš časopis LICEULICE na ulici jer polovina zarade ide prodavcu koji je pripadnik ugrožene društvene grupe;

udomiš životinju;

pomogneš nekome ko ima neki problem;

doniraš igračke ili garderobu koja ti ne treba nekome kome treba;

uradiš bilo šta drugo što mom mozgu u trenutku pisanja ovog teksta nije palo na pamet;

Napomena: Reči istovremeno napisane u muškom i ženskom rodu nisu posledica kursa o rodnoj ravnopravnosti, već činjenice da veoma retko pišem u prvom licu i da nisam smislio za sada ništa bolje. No, vreme je preda mnom!

O čemu se glasa na referendumu

Dok suđenje u Australiji teče pod svetlom kamera RTS-a u Srbiji se dešava referendum o izmeni Ustava.

Ukratko odlučuje se o sledećem:

1.Sadašnje ustavno rešenje

Postoje 2 pravosudna tela. To su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

Njihove nadležnosti bitne za ovaj tekstu su:

Predlažu sudije (Visoki savet sudstva) i zamenike javnih tužilaca (njih predlaže Državno veće tužilaca, to su lica koja postupaju u konkretnom predmetu u okviru jednog javnog tužilaštva) koje na prvu funkciju na period od 3 godine bira Narodna skupština.
Biraju sudije (Visoki savet sudstva) i zamenike javnih tužilaca (Državno veće tužilaca) na stalnu sudijsku odnosno javnotužilačku funkciju nakon što im istekne mandatni period od 3 godine;
Predlažu predsednike sudova (uključujući predsednika Vrhovnog kasacionog suda kao najvišeg suda u Republici Srbiji), javne tužioce (javni tužilac rukovodi javnim tužilaštvom u kojem pod njegovom kontrolom postupaju njegovi zamenici), Republičkog javnog tužioca (kao najvišeg javnog tužioca u Republici Srbiji), a koje sve bira Narodna skupština. Napomena: Javne tužioce Državno veće tužilaca predlaže Vladi, a Vlada sa liste kandidata Državnog veća tužilaca predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za izbor;
Visoki savet sudstva imenuje sudije porotnike na predlog ministra pravde;
Visoki savet sudstva vodi disciplinske postupe prema sudijama, a Državno veće tužilaca prema javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca;
VSS i DVT odlučuju i o prestanku sudijske funkcije odnosno o prestanku funkcije zamenika javnog tužioca;

Njhov sastav je sledeći:

Lica koja obavljaju funkciju ministra nadležnog za pravosuđe i predsednika odbora Narodne skupštine nadležnog za pravosuđe (to je lice koje je narodni poslanik) su po svojoj funkciji članovi i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca;
Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je po funkciji predsednik Visokog saveta sudstva, a Republički javni tužilac predsednik Državnog veća tužilaca;
8 izbornih članova bira Narodna skupština na predlog ovlašćenih predlagača;
U Visokom savetu sudstva od tih 8 izbornih članova koji se biraju na period od 5 godina, 6 su sudije sa stalnom sudijskom funkcijom (koje predlažu druge sudije), 1 je advokat sa najmanje 15 godina radnog iskustva kojeg predlaže Advokatska komora Srbije i 1 je profesor pravnog fakulteta takođe sa najmanje 15 godina iskustva kojeg predlažu zajednički svi dekani pravnih fakulteta u Srbiji;
U Državnom veću tužilaca od 8 izbornih članova 6 su javni tužioci i zamenici javnih tužilaca koje predlažu njihove kolege, jedan advokat i jedan profesor pravnog fakulteta (pod istim uslovima u pogledu radnog iskustva kao i za Visoki savet sudstva):
U oba tela jedan član izabran iz reda sudija (Visoki savet sudstva) odnosno jedan član izabran iz reda javnih tužilaca/zamenika javnih tužilaca mora biti sa teritorije autonomne pokrajine:

Oba ova tela odluke donose većinom glasova (dakle sa najmanje 6 glasova ZA od 11).

Ideja na kojoj sve počiva je sledeća. Narodna skupština osim što je organ zakonodavne vlasti je i predstavničko telo građana. Građani kao nosioci suvereniteta biraju narodne poslanike na neposrednim izborima na period od 4 godine.

Narodna skupština kao predstavničko telo građana bira sudije na prvu funkciju, predsednike sudova i nosioce najviših pravosudnih funkcija, takođe ona posredno ili neposredno bira članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca koji vrše sve druge nadležnosti u pravosuđu.

Na taj način obezbeđuje se posredna kontrola nad pravosuđem od strane građana koji su nosioci suvereniteta u Republici Srbiji. Ukoliko sudije/tužioci, Advokatska komora Srbije ili pravni fakulteti predlože nekog ko ne radi u interesu građana Narodna skupština ima mogućnost da odbije takav predlog.

S druge strane, predstavnici sudija i tužilaca u ovim telima koje bira Narodna skupština svakako imaju većinu (6 od 11) te mogu nadglasati članove tog tela koji vrše političke funkcije (poslanika koji je predsednik Odbora za pravosuđe i ministra pravde).

Cilj prilikom donošenja važećeg Ustava iz 2006. godine bio je da se obezbedi balans između nezavisnosti sudske grane vlasti od izvršne i zakonodavne (to se čini time što sudije i tužioci imaju većinu u ovim telima koja biraju sudije i tužioce na stalnu sudijsku/tužilačku funkciju) i između kontrole građana nad pravosuđem (narodni poslanici – predstavnici građana biraju članove 2 pravosudna tela).

2. Predloženo ustavno rešenje

Ukoliko se usvoji predloženo rešenje nadležnosti Narodne skupštine kao predstavničkog tela će biti prenete na pravosudna tela, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca čiji se naziv sada menja u Visoki savet tužilaštva.

Nadležnosti ova 2 pravosudna tela (Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva) se proširuju na sledeći način:

Biraće sudije i javne tužioce (zamenici javnih tužilaca po predlogu novog ustavnog rešenja sada će se zvati javni tužioci, ali će im ovlašćenja ostati ista) na stalnu funkciju (na neodređeno vreme), bez prethodnog „probnog perioda“ od 3 godine;
Biraće sve predsednike sudova u Srbiji i sve glavne javne tužioce (javni tužioci nakon izmena će se zvati glavni javni tužioci, a zamenici javnih tužilaca javni tužioci kao što smo već i napomenuli, s tim da im ovlašćenja ostaju ista) izuzev Vrhovnog javnog tužioca (Republički javni tužilac će biti preimenovan u Vrhovnog javnog tužioca);
Predsednika Vrhovnog suda neće više birati Narodna skupština već Visoki savet sudstva;
Narodna skupština će birati Vrhovnog javnog tužioca na taj način što će glasati za ili protiv jednog kandidata kojeg predloži Visoki savet tužilaštva;

Pored nadležnosti menja se i njihov sastav:

U Visokom savetu sudstva će od 11 članova biti pored predsednika Vrhovnog suda 6 predstavnika sudija koje biraju sudije i 4 istaknuta pravnika sa najmanje 10 godina iskustva u pravnoj struci koje bira Narodna skupština 2/3 većinom nakon sprovedenog javnog konkursa;
U slučaju da ne postoji 2/3 većina u Narodnoj skupštini 4 člana, istaknute pravnike bira petočlana komisija koju čine: predsednik Vrhovnog suda, predsednik Ustavnog suda, Vrhovni javni tužilac, predsednik Narodne skupštine i Zaštitnik građana;
U Visokom savetu tužilaštva će od 11 članova pored Vrhovnog javnog tužioca biti 5 javnih tužilaca – predstavnika glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca (koje biraju njihove kolege javni tužioci), ministar nadležan za poslove pravosuđa i 4 istaknuta pravnika koji se biraju na isti način kao u Visokom savetu sudstva;
Predsednik Vrhovnog suda više neće biti predsednik Visokog saveta sudstva, a Vrhovni javni tužilac neće biti predsednik Visokog saveta tužilaštva (predsednike biraju ova tela iz redova sudija odnosno javnih tužilaca, a potpredsednike iz redova članova koje je izabrala Narodna skupština;

Predsednici sudova neće moći da budu članovi Visokog saveta sudstva (isto kao i do sada). Međutim, za razliku od postojećeg rešenja glavni javni tužioci će moći da (sa javnim tužiocima) biraju svoje predstavnike u Visoki savet tužilaštva, ali oni sami neće moći da budu izabrani.

Ključna razlika je što će u slučaju usvajanja predloženih izmena Ustava u Visokom savetu sudstva većinu imati predstavnici sudija koje više ne bira Narodna skupština već biraju njihove kolege (na način koji će biti uređen zakonom) pri čemu nema više uslova da najmanje 1 sudija mora biti sa teritorije autonomne pokrajine.

Ovo isto važi za tužioce i njihovo telo (Visoki savet tužilaštva) uz razliku da oni imaju 5 od 11 predstavnika i nemaju većinu (imaju sa Vrhovnim javnim tužiocem kojeg bira Narodna skupština).

Advokati i pravni fakulteti više neće imati garantovanog predstavnika u ovim telima, a 4 istaknuta pravnika (koji sada moraju imati najmanje 10 umesto 15 godina radnog iskustva u struci) će u slučaju da ih ne izabere 2/3 većina u Narodnoj skupštini (realno je očekivati da se to ne dogodi) birati posebna komisija u kojoj će 3 od 5 članova činiti najviši funkcioneri sudske vlasti.

Narodni poslanik koji je predsednik Odbora za pravosuđe neće više biti član nijednog od dva pravosudna tela, dok će ministar nadležan za pravosuđe biti član Visokog saveta tužilaštva, ali ne i Visokog saveta sudstva.

S druge strane, Narodna skupština će sada birati samo Vrhovnog javnog tužioca i neće više imati nikakve ingerencije nad izborom sudija i tužilaca (čak ni na prvu funkciju koja više neće postojati, budući da će se sudije i tužioci birati odmah na neodređeno vreme) kao ni nad izborom predsednika sudova (uključujući izbor predsednika Vrhovnog suda) i glavnih javnih tužilaca. To predstavlja ključno smanjenje ingerencija Narodne skupštine.

Izmene su još i da članovi Visokog saveta sudstva, Visokog saveta tužilaštva, predsednik Vrhovnog suda i Vrhovni javni tužilac nakon isteka mandata neće moći ponovo da budu birani na te funkcije, kao i da se stvaraju uslovi da se ukinu sudije porotnici.

Pored toga, Vrhovni javni tužilac će sada morati da bude izabran većinom od 3/5 glasova narodnih poslanika Narodne skupštine, ukoliko se to ne dogodi izabraće ga petočlana komisija (predsednik Vrhovnog suda, trenutni Vrhovni javni tužilac koji neće moći ponovo da bude izabran, predsednik Ustavnog suda, predsednik Narodne skupštine i Zaštitnik građana).

3. Rezultat referenduma

Predložene izmene će biti usvojene ukoliko većina izašlih bude glasala DA. U izašle se računaju osim onih koji glasaju da i ne i oni koji glasaju nevažećim glasom.

Teoretski, ukoliko budu glasala 3 čoveka od čega 2 budu glasala DA smatraće se da je referendum prošao i da su birači glasali za predložene izmene Ustava.

Lično smatram da u ovom trenutku ne postoje društveno-političke okolnosti za promenu Ustava (postojanje široke javne rasprave i debate) kao i da nije a priori dobro preseći svaku vezu između građana i pravosuđa.

Ljudi ne znaju za šta glasaju niti koje su posledice njihovog glasanja.

Onaj ko se protivi promeni Ustava može da bira da li će glasati NE ili će glasati nevažećim glasom (precrtati listić).

Noć 1999.

Godina 1999. Bombardovanje SRJ. Tri ratna druga, Milan, Marko i Vlada imali su nešto zajedničko. Isti fakultet. I još nešto zajedničko, istu simpatiju, Jelenu. Ono što je bilo različito je to da je Vlada bio Jelenin muž, a druga dvojica drugari koji nikada nisu bili srećni zbog toga. Jelena i Vlada živeli su na Novom Beogradu, blizu Ušća.

Još nešto ih je razlikovalo, činovi. Vlada je bio rezervni major, Milan rezervni PVO poručnik, a Marko službenik Gradskog centar za obaveštavanje i uzbunjivanje. Jelena je bila očarana svojim suprugom. Hrabrost, plemenitost, požrtvovanje, odvažnost. Kad god bi se sirene čule on bi išao sa narodom na most i svojim telom ga branio. Vlada je prebacivao Milanu i Marku što nisu hteli da idu na most. Ako on kao rezervni major ide prvi ispred svog naroda, to bi trebalo služiti za primer svima. Pokazalo se tada ko je kakav čovek. Pokazali su ljudi koliko umeju da budu solidarni, hrabri i plemeniti kada treba. Pokazalo se šta je ljubav za bližnje i za svakog brata i sestru. Narod je to osećao i cenio. I Jelena je znala za kakvog čoveka se udala, diveći se njegovoj nadljudskoj hrabrosti. Upravo to je razdvajalo Vladu od Milana i Marka koji su opreznije radili svoje poslove. Spremnost na viši cilj.

Vreme je prolazilo bombardovanju nema kraja. Jelenina hrabrost da podrži Vladinu hrabrost je polako posustajala. Ubeđivala ga je da se skloni, dovoljno se dokazao. Nije pomoglo, Vlada je znao ko je i šta je. Što je još važnije to su videli svi drugi. Gostovao je na svim medijima. Potpuno zasluženo. Nekada je malo i preterivao pa je zezao Milana da ima mnogo sreće što vodi rat iz bunkera gde je njegovo formacijsko mesto kao poručnika protivvazduhoplovne odbrane. Prebacivao mu je i na slabom dejstvu PVO sistema, zbog kojeg ljudi moraju da izlaze na most. Zajedno sa njima i Vlada kao običan građanin. Moramo pomenuti i jednu činjenicu, da su i Marko i Milan hteli da dobiju formacijska mesta u Crnoj Gori smatrajući je najsigurnijom.

I tu bi ova priča bila isključivo patriotska što bi je činilo siromašnom, zbog čega će ova priča dobiti svoju ljudsko-životinjsku dimenziju.

Bio je kraj aprila i čula se prva sirena. Uvek se do sada oglašavala samo jedna sirena nakon kojih nije bilo napada na most. Te večeri se prvi put od početka rata oglasila i druga sirena. Jelena je dobila panični napad, krenula je da se guši od straha i bila je u jako lošem stanju. Vladu je zvala u komandnom centru na fiksni telefon i poslala mu je poruku na pejdžer. Morao je neko da je vodi u jedinu dežurnu bolnicu – Klinički centar. Za to je trebalo preći most. Niko nije želeo da je vozi preko mosta.

Želela je da te večeri njen suprug bude prvo suprug pa tek onda patriota. Nije uspela da ga dobije. U želji da bukvalno preživi pokušala je da dobije Marka koji je radio blizu Vlade. Marko bio u istoj zgradi kao i Vlada. Pitao je Vladu da li je video poruku na pejdžeru, rekao je da jeste. To je Marka zaprepastilo.Vlada je u suzama rekao da je čovek i da se plaši. Rekao je Marku da ide preko mosta po Jelenu ukoliko je lud.

Istina je bila sledeća. Vlada je znao svake večeri da most neće biti napadnut (za razliku od građana koji su zaista mislili da rizikuju svoje živote) zbog čega je na mostove išao bez ikakvog straha. Međutim prvi put su se umesto jedne oglasile dve sirene. Prvi put nije dobio od svojih kolega poruku da je most bezbedan. E sada je zaista bilo opasno.

Marko je ušao u kola i krenuo na Novi Beograd. Jedini je bio na mostu čuvši zvuke aviona. Kada je prešao most odjednom se čula sirena za prolazak opasnosti. Uspeo je da smiri Jelenu i odvede u bolnicu. Jeleni je bilo još teže jer je mislila da Vladi nije dobro zbog toga što ne može da ga dobije. Marko nije mnogo imao dileme jer je bio istinoljubiv i rekao šta se desilo. Rekao je da je Vlada večeras bio životinja koja je htela da preživi. Iako živ, Vlada više za Jelenu nije postojao. Milan je te večeri povređen prilikom rakete koja je pogodila njegov PVO top. Ipak, dejstva njegove jedinice su bila toliko jaka da su uspela da oteraju neprijateljske avione.

Rat za istinu je dobijen. Priču nastavite kako mislite da treba. Imajte u vidu da ovde apsolutno niko nije ni potpuno pozitivan ni potpuno negativan lik.

Da li je Evrovizija odnela uragan ? Da li je uragan odneo RTS ?

Ovaj tekst je prirodni nastavak ovog teksta:

https://bezskretanja.home.blog/2020/03/07/da-li-je-uragan-odneo-beoviziju/

Da bismo shvatili u čemu je problem moramo početi od onoga u čemu nije problem. Nisu problem Uraganke. One su samo radile svoj posao i otpevale datu im pesmu, verovatno dobro. Uopšte ne sporim da su one kvalitetni interpretatori. Nije problem ni čovek koji je napisao ludu pesmu, mada bi bilo zanimljivo saznati kako je išao kreativni proces pisanja pesme.

Problem je RTS.

Zakon o javnim medijskim servisima propisuje da je RTS dužan da kroz svoj programski sadržaj afirmiše sledeće vrednosti. Pu:

afirmisanje nacionalnih kulturnih vrednosti srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Republici Srbiji, kao i zbližavanja i prožimanja njihovih kultura;

razvijanje kulture i umetničkog stvaralaštva;

negovanje humanih, moralnih, umetničkih i kreativnih vrednosti;

predstavljanje kulturnog nasleđa i umetničkog stvaralaštva u zemlji i inostranstvu;

Dakle ovo je naš javni servis po Zakonu dužan da radi. A kako to radi.

Radi tako što uz zastavu i grb Republike Srbije na Pesmu Evrovizije šalje pesmu koja nikakve veze sa Srbijom nema, osim što je predstavlja kao zemlju rijaliti programa, ružičaste televizije i jeftine zabave.

I to je prvi put od kada ova država učestvuje na ovom takmičenju (od 1961. godine) da se šalje jedna ovakva pesma. U Jugoslaviji, šta god pričali o njoj, nikada nije bilo teoretske šanse da javni servis ovako pljune na naše kulturno nasleđe.

To je isto kao kada bi na neko kulinarskom takmičenju Srbiju predstavljale prekuvane špagete, sa domaćim Gvakamola sosom, pirinčem sa Bajlonijeve pijace i bolonjez sosom sa ljutom paprikom.

Pesma deluje kao da je sklepana za par minuta. Počev od naslova koji je isti/sličan sa naslovom jedno 10ak pesama što domaćih što stranih, što se jednostavnom pretragom po internetu može utvrditi. Uključujući i poznatu pesmu jedne poznate strane pevačice i trbušne plesačice, pri čemu njena pesma zaista asocira na državu iz koje dolazi i koju je proslavila.

Umetnost je ništa drugo do ogledalo društva, a sudeći prema RTS-u odraz koji vidimo u ogledalu je sablasan.

Uostalom, zapitajte se kakvu bi sliku zaista mogao da stekne o Srbiji neko ko sa strane posluša ovu pesmu.

Izuzmimo izjavu oduševljenog engleskog glumca koju domaći mediji non stop citiraju, a koji ima nastup u Beogradu pa hoće da se dodvori ljudima.

Dakle, da vas neki stranac pita šta tačno pesma Loco loco u Srbiji predstavlja šta biste mu odgovorili ?

Vreme je sada da damo odgovore na neka logična pitanja.

Da li je poruka teksta da smo trebali da pošaljemo etno na Evroviziju?

Ne, to znači da smo trebali da pošaljemo pesmu koja ti neće vređati inteligenciju i to onako baš očigledno i koja neće biti toliko jezički skromna da se ista reč ponavlja u nizu samo da bi se popunio tekst. Pesmu koja će ukazivati na neki kreativni trud tekstopisca. Etno muziku lično ne slušam, ali nikada se ne bih usudio da napišem ovakav tekst za etno pesmu jer je to isključivo stvar ukusa.

Ko još na Evroviziji gleda kvalitet pesama?

Evrovizija se odavno pretvorila u nešto što može samo da se gleda, a ne i da se sluša. Doprinos evropskoj kulturnoj baštini manji je od makovog zrna. Ali to ne znači da i Srbija treba da bude takva. Ova zemlja nije dno Evrope i treba dostojno da predstavi svoje kulturno nasleđe. Makar bili poslednji u polufinalu sa 0 poena mi smo predstavili to što jesmo, a to što bi neko hteo da gleda vrisku i dreku nas ne treba da interesuje.

Na Evroviziju je poslat ritam koji narod hoće?

Nažalost to je tačno. Narod to hoće, ali narodu se samo to i servira. I ne postoji ništa loše u tome da se takva muzika sluša na ružičastim televizijama. Loše je što RTS dobija novac iz budžeta da štiti javni interes u kulturi. Promovisanje pesama čija je jedina svrha jeftina zabava nije javni interes. Još manje je javni interes da takva pesma stoji uz zastavu Srbije.

Šta je rešenje?

Pesmu Evrovizije koristiti isključivo za afirmisanje mladih neafirmisanih umetnika koji nemaju drugi način da predstave svoj rad, bez obzira na njihov plasman. Njihov javni servis treba da podrži njihov talenat i želju da stvaraju. To je jedini način da im se pruži šansa da uspeju, jer će u suprotnom u 90% slučajeva biti prinuđeni da biraju između svirke u kafiću za bakšiš ili prelaska u svet kiča, šunda i jeftine zabave. Za razliku od pomenute vrste muzike za koju su svi kanali otvoreni (što je skroz ok) za nešto što je alternativa tome skoro da ništa nije otvoreno.

Izmestiti Beoviziju izvan Beograda (uz promenu imena naravno 🙂 ) i iskoristiti je za promovisanje određenog regiona. To će pospešiti koliko toliko kulturni život van Beograda. Uvesti revijalni deo sa poznatim izvođačima ne bi li se privukla pažnja publike.

I naravno, smeniti kompletno rukovodstvo RTS-a zbog raznoraznih razloga.

Za kraj ostavljam jedan zanimljiv video. U pitanju je rock festival iz 1989. godine organizovan od strane EBU (European Broadcasting Union) organizacije u okviru koje se održava Pesma Evrovizije. I jedan vanvremenski bend. Čisto da vidimo šta je RTS prenosio pre trideset godina i na šta je danas spao.

https://www.youtube.com/watch?v=gqeUqjsT5y8