A.A. je bila solidan student veterine. Sve dok nije poželela nešto što joj ne pripada i otkrila čari bubice. Onda je otkrila i čari druženja u krugu uticajnih i moćnih ljudi, te je pozicija na rang listi pred upis svake godine eksponencijalno rasla. Imala je moralnu dilemu da li uzeti bubicu, nakon toga sve je knjižila kao snalažljivost u svetu u kojem je čovek čoveku vuk. Svaka stepenica gore za nju, za nekog drugog značila je stepenicu dole. Npr. za nekog ko je ostao prvi ispod rang liste za budžet i platio 200.000 dinara školarine. A bilo je tu ljudi koji su ne samo živeli sa životinjama i voleli ih, već i onih kojima je taj fakultet bila jedina karta za uspon na društvenoj lestvici, ili se tako barem činilo. I čiji su roditelji morali da prodaju krave i telad i odvajaju od usta sebi i drugoj deci da bi se barem jedno dete školovalo.

Junakinja naše priče, brzo je zaboravila ljubav prema životinjama ukoliko je istu uopšte i imala. Prekvalifikovala se za HR specijalistu, odnosno stručnjaka za ljudske resurse i našla posao u jednoj velikoj kompaniji koja se bavila svim i svačim. Sjajne veštine koje je pokazala na kursu i dobra poznanstva doveli su je do menadžerske pozicije.

Ipak, nije sve naučeno sa kursa primenjivala. Deo o etici koji se ticao poštenog i fer odnosa sa kandidatima za posao smatrala je nepotrebnim, pa nije usvajala znanja koja su njene iskusnije kolege predavači hteli da joj prenesu. Nije želela da sluša o tome da svako zaslužuje poštovanje, ne iz razloga što se tome protivila već zato što je to ignorisala. Osećaj moći i nadirućeg elitizma ispunjavao je njenu dušu i probijao šminku i širok osmeh koji nikada nije skidala sa lica. Godilo joj je da ponižava kandidate, još više da ih zavlači.

U obzir za prijem dolazili su samo oni koji su govorili kako im plata nije toliko bitna, kako osećaju neverovatno ushićenje što su dobili priliku da rade u objektivno, najperspektivnijoj i najkreativnijoj kompaniji u regionu i koji su nju lično hvalili. Žene koje su same rekle da im ne pada na pamet da imaju porodicu dobijale bi ponudu da stupe na rad sutradan. Ti ljudi nisu naveli da imaju bilo koju slabu stranu.

Usled naglog rasta kompanije i velike fluktuacije zaposlenih HR menadžerka tražila je svoje asistente. Ljudi koji su se prijavili na konkurs za posao HR asistenta imali su četiri eliminaciona pitanja:

1. Da li biste kandidatkinju pitali o njenom porodičnom stanju ?
2. Da li biste tražili informacije o društvenom poreklu kandidata ?
3. Da li biste tražili od kandidata da vam prikaže ceo sadržaj svojih društvenih mreža ?
4. Da li biste zaposlili lice sa invaliditetom ?

Ukoliko bi makar jedan odgovor bio NE proces regrutacije završavao se negativnim ishodom.

Šta god je vlasnik (koji je istovremeno bio i generalni direktor) tražio ona je sprovodila bez razmišljanja. Šta god je ona od svojih podređenih tražila oni su sprovodili maksimalno takođe bez razmišljanja, u svemu je podržavajući. Tako je odlučila odjednom da za određene pozicije regrutuje samo žene (ugostiteljstvo i farmacija), a za određene samo mušakrce (poslovi lobiranja, IT-a i korporativne bezbednosti). Neki podređeni su znali da je to zabranjeno ali su se plašili da joj to kažu. Oponiranje njenom predlogu moglo bi se tumačiti kao manifestacija nelojalnosti. Znali su da njihova nadređena traži njihov rad u paketu sa njihovom ličnošću.

Napredak se nastavio, dobila je svojstvo jednog od zakonskih zastupnika (ovlašćenih lica) kompanije. Bespogovorno je prihvatila ideju vlasnika da za određene poslove angažuje radnu snagu iz siromašnih zemalja obećavajući im da će im srediti dokumenta, ali da prethodno sva lična dokumenta moraju njoj da predaju kako bi ih odnela gde treba. Odredila tim mučenicima radnu nedelju od 7 dana. Dokumenta namerno nije htela da im vrati. Pare je krenula da stiče i van kompanije primajući mito od građevinskih firmi kako bi prodala njihove usluge trećim licima. Na sve što je radila svi su joj se smeškali, baš kao i ona vlasniku.

Kao posebnu veštinu isticala je raspisivanje posebnih konkursa za mlade likovne umetnike. Obećavala je veliku platu i usavršavanje u inostranstvu za onog ko ima najbolje kreativno rešenje. Kreativna rešenja je potom prodavala klijentima kompanije, a umetnicima se više nikada nije javila. Volela je i da uzima robne/uslužne znake preduzetnicima koji to nisu zaštitili. No, neko je imao drugačije planove…

Zaprepastila se kada joj je stigla prijava za diskriminaciju po osnovu pola. U dokazima se nalazio njen oglas u kojem je jasno specificiran traženi pol, za koji nikako nije mogla da se seti kada ga je postavila. Mislila je, slučajnost. Inspekcija rada odjednom je krenula da dolazi svaki dan i to joj je bilo sumnjivo bez obzira što su uvek potvrđivali da je sve u redu. Ubrzo su krenule da dolaze i milionske tužbe autora kreativnih rešenja koja je otimala i prodavala drugima. Svi su joj govorili na poslu da njen uspeh i snalažljivost nekome smetaju i da će taj problem biti rešen.

Posle nekog vremena nisu joj govorili. Uhapšena je pred kamerama svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, optužena za Trgovinu ljudima, Poresku utaju, Primanje mita u obavljanju privredne delatnosti, Nasilničko ponašanje, Ugrožavanje sigurnosti (sa ova poslednja dva dela nije imala nikakve veze) i Povredu prava pri zapošljavanju i za vreme nezaposlenosti. Krenule su da stižu tužbe za diskriminaciju. Njeno lepo lice krasilo je naslovne stranice svih novina. Njeno ime nalazilo se u statusu svih korisnika društvenih mreža, uključujući i sve njene bivše podređene. Nije im trebalo mnogo da smisle #hešteg za osudu i iskazivanje prezira prema takvom ponašanju. Najveći šok predstavljalo je saznanje da je vlasnik dao izjavu kako je on lično podneo krivičnu prijavu protiv nje koju su podržali svi zaposleni u njenom sektoru i kako se on od njenog rada najoštrije ograđuje i osuđuje ga. Taj isti čovek koji je nju nagovarao da trguje ljudima, koji je podržavao njenu odluku da ne zapošljava žene koje planiraju porodicu ili lica sa invaliditetom jer ne ostavljaju dobar utisak na njihove klijente. Vlasniku se probudila savest kada je trebao da proda firmu jednoj multinacionalnoj kompaniji i da “uništi nezgodne dokaze“.

Ona je mislila da kad već tone povuče druge za sobom. Progovoriće. Neće. Dobila je informaciju da joj je auto zapaljen, a od drugih pritvorenika da može i ona biti zapaljena. Kako je i sama često na poslu govorila, ovaj svet je za snalažljive i jake, a ne za nesposobne i slabe. Ona nije snalažljiva.

Nakon dve godine pritvora oslobođena je usled nedostatka dokaza za sva dela, osim za jedno manje za koje je dobila uslovnu osudu. Posvetila se veri i iskupljenju. Trebalo joj je neko vreme da u jednom manjem mestu u jednoj stranoj firmi potraži posao. Dok je koračala stepenicama na intervju nije mnogo razmišljala o osobi koja će je intervjuisati. Osećala je da ne zaslužuje ništa bolje od sebe same. Na kraju krajeva, nije bila ona tu samo da sebe spasi, već i da spasi drugog.

Ova priča je izmišljena i plod je umetničke mašte, ali poenta priče je stvarna i namerna.