Najjača karika (društvo znanja vs. društvo narativa)

Vladimir Krnač iz Bačkog Petrovca postao je preko noći javna ličnost. Razlog je taj što je u kvizu Najslabija karika voljom preostala dva takmičara izbačen i pored toga što je te večeri imao sve tačne odgovore. Pravila tog kviza su takva da nije cilj da pobedi najpametniji nego najsnalažljiviji i to je sasvim prihvatljivo. Mnogo važnije je pitanje vrednosti oko kojih se pokrenula polemika – to su znanje  i savenost.

Znanje naravno ne mora nužno podrazumevati formalno obrazovanje, isto kao što i nečije formalno obrazovanje ne podrazumeva da ta osoba ima znanje.

Savesnost podrazumeva poštovanje pravila oko kojih smo se svi dogovorili, pravila koja su istovremeno i u našem ličnom interesu i u interesu svih nas. U našem su ličnom interesu zbog toga što onaj koji kršenjem pravila uspe da se „snađe“ i ošteti drugog sutra neće moći ništa kada neko njega ošteti.

1.Društvo znanja

Preduslov da se svi u društvu saglasimo da je znanje vrednost koja će nas voditi je prihvatanje kritičkog razmišljanja. To znači da kada saznamo neku informaciju ne prihvatamo je zdravo za gotovo već pokušamo da prikupimo što više znanja kako bi održali ili izmenili postojeći stav o nečemu.

Od znanja i kritičkog razmišljanja ne može se odvojiti pitanje originalnosti (iskrenosti) u umetnosti. Smisao umetnosti je slanje iskrene i autentične poruke društvu koja će podstaći ljude da kritički razmišljaju.

U društvu koje neguje znanje kao vrednost ima mesta za sve, zbog toga što smo svi prihvatili da je kritičko razmišljanje poželjno.

2.Društvo narativa

Društvo narativa je potpuna suprotnost društvu znanja. Ono podrazumeva odsustvo kritičkog razmišljanja i prihvatanje stavova koji se jednostavno nameću. Kritičko razmišljanje nije način da neko bude prihvaćen, naprotiv, to je često način da neko bude isključen iz društva. Umesto toga, valja lepo prihvatiti narativ i biti prihvaćen u društvu. Prividno prihvaćen.

Društvo narativa je neiskreno, podržava neiskrenu umetnost čije poruke ne idu u dubinu nego u širinu. Namera umetnika nije da pošalje svoju autentičnu poruku i podeli način na koji vidi svet, već isključivo da okupi masu.

3.Dosta teoretisanja, primeri !

Društvo znanja:

• potpuno je normalno da javna ličnost (glumac, sportista, političar, akademik, biznismen) dođe kod novinara i očekuje i neka kritička pitanja. Ona je sigurna u sebe, u svoj rad i trud i spremna je da na njih odgovori. Zna vrlo dobro koji je posao novinara i šta javnost očekuje. Gledaoci očekuju to od novinara, u suprotnom ne žele da gledaju emisiju. Ne žele da posvećuju pažnju nekome ko ih laže;

• roditelji žele da njihova deca što više nauče;

• umetnika ne zanima koliko publike ima, zanima ga koje su to vrednosti koje povezuju njegovu publiku;

• nisu bitni samo rezultati već i način na koji smo došli do tih rezultata;

• ne opredeljujemo se za sportistu ili klub koji je najbolji već za onog u kojem prepoznajemo naše lične vrednosti;

• filmovi, serije i muzika koji se dopadaju svima ne postoje;

• idoli ne postoje, postoje uzori;

• nema veštačkog humora;

• građanin ne zna bolje medicinu od lekara, pravo od pravnika, taktiku od trenera;

• stvarnost se prilagođava činjenicama;

• najslabijoj karici se pomaže kako bi više mogla da pruži društvu, najjačoj karici se vrednuje isključivo ono što učini za zajednicu i od nje se uči.

Društvo narativa:

• novinar ne sme da postavi nijedno jedino kritičko pitanje javnoj ličnosti, da ne bi došao u situaciju da mu javne ličnosti ne dolaze plašeći se kritičkih pitanja. Nisu navikle da odgovaraju na njih. Gledaoci prihvataju da su neki ljudi savršeni i da im se zato s punim pravom treba tolerisati ono što se drugima ne toleriše;

• roditelji žele da njihova deca imaju što bolje ocene;

• umetnika zanima isključivo koliku će masu da okupi;

• Bitni su samo rezultati i to onakvi kakvi su nam prikazani;

• navijamo isključivo za sportistu ili klub koji je uspešan kakve god vrednosti propagirao sportista ili klub;

• želimo da upoznamo osobu kojoj se nije svideo film, serija ili pesma koja se baš svima svidela zato što ne verujemo da je uopšte moguće da takav neko postoji, imamo poplavu umetnosti za mase;

• idoli postoje i bespogovorno se prihvataju;

• ima veštačkog humora;

• svi znaju sve;

• činjenice se prilagođavaju našoj perceprici stvarnosti;

• slavi se ličnost najjače karike jer se tako održava narativ, najslabija karika se spušta još dole kako se slabosti drugih ne bi videle.

4. Pitanja

• Kako se zove sportista koji je nakon Olimpijskih igara plakao javno pred kamerama zbog toga što nije ostvario bolji rezultat za Srbiju i da li bi taj sportista po vama trebao da dobije neko priznaje od države ?

• Da li vam je bitan tekst pesme kada je slušate ?

• Da li biste kao roditelji želeli da vaša deca imaju ocene koje ne zaslužuju ?

• Da li je opravdano doći do uspeha na fakultetu zaobilaznim putem ?

• Da li jednako u razgovoru uvažavate mišljenje visokoobrazovane osobe i osobe bez formalnog obrazovanja ?

• Da li je posao zaposlenih u ugostiteljskim objektima da vas služe ?

• Da li je politika loša ili dobra ?

• Da li biste više voleli da Srbiju na Pesmi Evrovizije predstavlja skaradna pesma koja ima šansu da bude prva, ili pesma koja će dostojno predstaviti kulturno nasleđe naše države po cenu da bude poslednja ?

• Da li biste radije gledali gostovanje vaše omiljene javne ličnosti ili lekara iz Niša koji su radili i vikendom kako bi spasili pacijente i skratili listu čekanja ?

• Koliko se osećate slobodnim da iznesete vaš stav pred grupom ljudi za koju znate da se neće saglasiti sa vama  ?

• Da li bi uspesi svih sportista trebalo da budu jednako tretirani bez obzira na to koliko je popularan sport kojim se oni bave ?

5. Zaključak

Vladimir, lekari iz Niša (uzimam ih kao najsvežije primere), profesori u školama koji inspirišu učenike, umetnici koji dolaze do publike stvarajući jedino umetnost u koju veruju, vojnici koji su uvek tu da pomognu stanovništvu i mnogi, mnogi drugi predstavljaju upravo one vrednosti sa kojima smo i počeli.

I da se vratimo malo u prošlost, kad god neko pomisli da je nama “u krvi” da se “snalazimo” i da tako gradimo svoj put, neka se seti Ive Andrića, Nikole Tesle i Dositeja Obradovića.

Neka zaključak bude onda:

“Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” (Dositej Obradović)