Političarenje

1. Teorija

Šta vam je prva asocijacija na reč politika ? Koliko puta čujete da neko ističe kako je apolitičan (u pozitivnom smislu), ili da ne želi da učestvuje u nečemu zato što je to politika ? Da li mislite da je to normalno ? Neka ova pitanja budu uvod u tekst koji treba da dekonstruiše najštetniji od svih narativa koji postoji u našem društvu (drugo lice ovog narativa je narativ svi su isti).

Politika postoji od kad postoji čovek na kugli zemaljskoj i postojaće dokle god ima života na plavoj planeti. Političari i političke stranke postoje i u uspešnim i u neuspešnim državama, oni su kao takvi nužni. Možemo zapravo reći da je politika kao vazduh, morate ga udisati. Kada čekate autobus to je politika, od političara zavisi koliko će biti polazaka i koliko će koštati karta. Kada idete kod lekara, od odluke političara zavisi koje će biti radno vreme ambulante i koliko će lekara biti zaposleno. Kada plaćate porez i komunalije, od odluke političara zavisi koliki će biti iznos cene. Kada upisujete dete u vrtić, od odluka političara zavisi kolika će biti lista čekanja. Kada upalite tv, od politike zavisi da li ćete imati šta da gledate.

Ako vas zanimaju sve ove teme zanima vas politika. Iz ovoga sledi da se politika bavi javnim pitanjima koja su od značaja za jedno društvo. Politika i političke stranke nisu isto. Kao što ni Fakultet političkih nauka nije isto, mada bojim se da uskoro neće postojati ako se ovaj katastrofalni narativ bude širio.

Sada dolazimo do pojma politizacija. Politizacija predstavlja uvođenje određenog ličnog ili kolektivnog problema u političke vode, odnosno podizanje problema na nivo društva – uključivanje javnosti u rešavanje problema.

Da li će politizacija nužno rešiti problem ? To niko ne može da garantuje. Međutim, apsolutno je 100% zagarantovano da će protivljenje politizaciji dovesti do toga da sve ostane onako kako je trenutno. Protivljenje politizaciji predstavlja zalaganje za odsustvo bilo kakve promene. Ako jedan problem ne podignemo na nivo kolektivnog, on se na kolektivnom nivou sigurno neće rešiti. 

Kako se to čini ? Zajedno sa ljudima koji imaju isti stav kao vi i ljudima kojima je to posao, a to su (između ostalih) političari.

Političari su ljudi koji (navodno) žele da rade javni posao, posao u interesu svih. Oni su vaši zaposleni. Na vama je da odlučite da li će vam biti svejedno ko će vam raditi, kako će raditi i sa kojim motivima. Da imate svoju firmu, sumnjam da bi vam bilo svejedno uz jednu malu razliku. Privatna firma se tiče samo vas, a ignorisanje javnog problema može se ticati i drugih.

Kada smatrate da jedan političar radi na problemu koji se tiče vas i koji mislite da bi trebalo da se reši, dajte mu podršku ne zbog njega, nego zbog vas. Kada isti taj političar krene da radi suprotno od onoga što mislite da je dobro, istog trenutka mu uskratite podršku i dajte mu kritiku. Takođe zbog vas, ali i zbog njega. Tako će možda uvideti da mora više da se angažuje oko društvenih problema kako bi dobio poverenje ljudi.

Druga opcija je da odvrnete do daske pesmu našeg predstavnika na Pesmi Evrovizije Luk Bleka (“Samo mi se spava”), budete potpuno nezainteresovani ko su ljudi koji će donositi odluke i šta se to dešava u društvu. Sedite i čekate da vidite koje su posledice toga. I prihvatate takve posledice.  Svako ima neotuđivo pravo na takav stav, samo mislim da bi bilo korisno da zna i dokle to vodi.

I neki se tome veoma raduju, u sledećem primeru videćete i kakvi ljudi se tome raduju.

2. Primer (slobodno zameniti sa bilo kojim drugim društvenim problemom)

Tema vršnjačkog nasilja došla je u žižu javnosti. Prekasno. Nije se videla od političkog Zapada i političkog Istoka, od Ukrajine, od Sirije, od raznih priča o svetskoj pravdi, prevratima i razvratima. Svi ti ljudi imaju svoju muku i svima njima je teško, mi im nažalost ne možemo pomoći. Od neučinkovitog bavljenja njihovim problemima ne vidimo svoje. Malobrojni medijski radnici koji su pravili emisije o vršnjačkom nasilju, o tome kako direktori škola zataškavaju vršnjačko nasilje, kako je u Nišu dečak kojeg su maltretirali izvršio samoubistvo i kako za to niko nije odgovarao nisu u mogućnosti to više da rade.

Zamislite da imate nekog direktora škole kojeg je postavio neki ministar, ko god to bio. Umesto da radi svoj posao, daje ukore, pokreće premeštaj u druge škole, aktivira centar za socijalni rad, nadzire odeljenske starešine, psihologe i pedagoge, on samo gleda kako da napreduje u vlasti i nije ga briga ni za šta.

Jedno dete trpi nasilje koje mu može uništiti život. Građani, u najboljoj nameri, neće da politizuju, gade se političara i medija koji im nude pomoć. Veruju u besmislene sastanke u školi. Neće “politikusa” koji im sprovodi “obojenu revoluciju”, napada direktora i stiče “političke poene”. Super, onda taj direktor jedan podsticaj nema da promeni svoje ponašanje. Zna da pojedinac sam ne može ništa da uradi i  da nikada neće biti smenjen. Broj dece koja će trpeti posledice u narednih deset godina raste.

Svi takvi direktori i takvi ministri koji su ih tu doveli ubeđuju ljude da su svi isti, jako su srećni kad se narod bavi svetskom pravdom i mukama ljudi preko okeana. Onda se njima ne bavi i ne daje im bilo kakav razlog da promene svoje ponašanje.

Ko tu trpi ? Političari ? Građani  ? Deca ?

Umesto toga….stanite uz bilo koga ko želi da reši problem koji smatrate bitnim. Recite tom direktoru sve je to super, sve si ti druže u pravu, problemi se dešavaju svuda, samo što ja ne živim u inostranstvu nego u Srbiji. I moje dete ide kod tebe u školu. I ti moraš da se skloniš i prepustiš svoje mesto drugom da on pokuša. Možda će sutra i ovaj koji mi pomaže morati da se skloni (mozda i neće, videćemo), ali ti moraš da odstupiš sa svoje pozicije sada. Ako nećeš sam da se skloniš ja ću ići u medije, kod advokata, na sud, ići ću u lokalne odbore političkih stranaka, tražiću od vlasti da preduzme konkretne mere dok god se ti ne skloniš.

I šta bi ? Ministar da bi sačuvao svoju poziciju mora da smeni direktora. Ne valja ministar ? Tražim od mog poslanika da ga smeni. Ne valja poslanik ? Biram drugog. Opozicija postane vlast, dovede direktora koji se ponaša isto ? Tražim da i njega promene, ako ne žele, ponovo smenim vlast i biram nekog novog. Ali ne spavam.

Prag odgovornosti se podiže, kada se prag odgovornosti podiže problemi se rešavaju i kao društvo napredujemo. Postajemo društvo znanja, narativ prestaje.

Da li se ovo odnosi na sve direktore škola ? Ne, jer jednostavno nisu svi isti!